KAKO IZGLEDA KUPITI NOV AUTO U SRBIJI

Pre dve godine uspeo sam da sakupim neku ušteđevinu. Kako su se životni planovi kretali ka proširenju porodice, odlučio sam da prodam do tada vernu Opel Corsu D i zamenim je za veći, porodični auto.

Posle ne baš kratke rasprave i ubeđivanja okoline da izaberem nekog dobrog polovnjaka, odlučim se ja da ispadnem pametniji od svih i kupim nov auto. U Srbiji. Vodio sam se čuvenom izjavom slavnog Henrija Forda “Najbolji auto je nov auto”. Znao sam da ću prvim okretanjem ključa izgubiti bar 10% na vrednosti, ali nije mi bio na umu auto kao investicija, želeo sam pre svega pouzdanost. Pretpostavljao sam da pored napornog posla i posvećenosti porodici neću imati vremena (niti želje) da se povlačim po servisima, majstorima, menjam delove na polovnjaku. Prosto, nisam želeo da brinem svaki put kada sa detetom krenem na odmor, da li će mi negde auto stati i da li će me neki usputni mehaničar orobiti za nekoliko prosečnih plata u Srbiji. Dakle, odluka je pala, kupiću nov auto, jer zapravo želim da kupim sigurnost. Nakon dve godine, zažalio sam što sam tako odlučio, a evo i zašto.

Posle dugog i temeljnog istraživanja, pravljenja tabela sa formulama o isplativosti svakog modela nakon 5 i 7 godina, kao pobednik izašla je Opel Meriva 1.6 CDTI. U tom trenutku, za budžet koji sam imao na raspolaganju to je bio najbolji auto za moje potrebe koji sam mogao da kupim. Imalo je i smisla, jer sam 3.5 godine vozio Opel Corsu D i bio vrlo zadovoljan svim aspektima. Kaparisao sam auto i počelo je iščekivanje.

Ubrzo sam shvatio kakvo je tržište u Srbiji i kako se auto dileri ophode nakon ugovorene prodaje. Ako želim auto po toj povoljnoj ceni, mogu sam da se odlučim za 2 modela koja već imaju naručena. Ne mogu da biram boju. Inicijalno su najavili da ću čekati 2 meseca da auto stigne i da moram da doplatim još 60 evra za špediciju (na cenu automobila od 15000evra). Prvi pokazatelj sitničavosti i nepostojanja prave brige o kupcu. Nakon dva meseca, na moj poziv auto dileru dobijam odgovor da auto stiže za nedelju dana. Sačekam nedelju dana, kako mi se niko nije javio, pozovem ponovo, kažu opet stiže za nedelju dana. Pošto mi se ponovo niko nije javio, nazovem da pitam da li da dođem po depozit ili će auto zaista da stigne. Dobijam odgovor da oni zapravo ne znaju gde je auto i nemaju informaciju kada će stići, imaju samo informaciju da je poslat iz fabrike koja se nalazi u Španiji. Prosto nisam mogao da verujem. Kada kupim maskicu za telefon za 2 dolara na AliExpressu i platim 1 dolar poštarinu, dobijem tracking number i u svakom trenutku znam gde je maskica.

Nakon puna 3 meseca, auto konačno stiže. Pitam za opciju da mi oni završe registraciju, kažu ne postoji, ali nije problem, oni će da pripreme papire, ja samo da odem do policijske stanice da predam. Ok. Uzimam papire, odlazim na šalter. FT1P. Zovem prodavca telefonom, on u čudu objašnjava kako je prodao X automobila i kako nikad nije čuo za taj papir i savetuje da odem u neku drugu policijsku stanicu. Iako zbunjen, odlučih da ipak pokušam, jer me on ubeđuje da taj papir nema i ako bude tražio od fabrike da će to prouzrokovati još čekanja. Nakon malo ubeđivanja službenica u policiji ipak zaključuje da taj papir nije obavezan, ali da je običaj da ga fabrika pošalje i nekako ipak prihvata da izvrši registraciju.

Nakon nekoliko meseci, dođe vreme da se stave zimske gume. Kako sam auto doživeo kao dugoročnog saputnika, odlučih da kupim čelične točkove koji će mi služiti samo za zimske gume, kako ih ne bih stalno skidao. Pozovem istog auto dilera, ponude mi dobru cenu za točkove i ja prihvatim. Ponude mi i gume, međutim njih sam već obezbedio i želeo da im donesem kako bi ih montirali na točkove. Vreme čekanja na točkove - dve nedelje. Zamolim auto dilera da mi rezerviše termin za montiranje gume, jer za te dve nedelje kada točkovi stignu počeće i gužva oko zamene. Prođe dve nedelje, ne javljaju se. Pozvem, kažu biće točkovi za par dana. Posle par dana me zaista pozovu, međutim kažu sad je gužva i ne mogu da me prime još narednih nedelju dana. Naravno, nije bilo nedelju dana, nego sam morao još 2-3 puta da ih zovem i natežem se kako bih ipak, početkom decembra uspeo da dobijem termin i konačno stavim zimske gume. Da sam tražio samo zamenu guma, razumeo bih odugovlačenje. Da sam samo kupio točkove i tada bi možda mogao da razumem odugovlačenje. Ali, kupio sam kod njih auto, a zatim kupio još i točkove i sve to nije bilo dovoljno da me udostoje samo korektne komunikacije.

Krenem ja iz servisa, vidim svetli žuta lampica. Stanem odmah, pitam u servisu jel sve Ok, kažu to je lampica za pritisak u gumama. Naime, letnje gume koje sam dobio uz auto imaju senzore za pritisak, jer je to u EU obavezna oprema. Zbog velike cene i zimskih uslova procenio sam da mi to nije potrebno za zimske gume i nisam ih dokupio. U servisu dobijam informaciju da ta lampica ne može da se isključi i da će to uvek tako da svetli, sve dok ne stavim ponovo gume sa senzorima. U neverici odvozim se dalje. I dalje moram da se pravdam i pričam ljudima da je sve to ok, kad sednu samnom u auto i pitaju zašto mi svetli lampica. Neshvatljivo, ali šta da radiš.



Nažalost, u to neko vreme naišao je i prvi problem. Na automobilu je počela da se pali lampica “Service ESP”. Auto je funkcionisao normalno na prvi pogled, ali lampica je sugerisala da nešto nije u redu. Otišao sam kod auto dilera, požalio se, oni su zadržali auto na jedan dan testiranja i rekli kako bi trebalo da je problem sređen. Nažalost to nije bio slučaj. Lampica je nastavila nasumično da se pali. Ponovo sam odvezao auto, međutim bila je “gužva” i trebalo je da jave kada mogu da dobijem termin da dovezem auto. Kako se nisu javili posle nedelju dana (ili ikada) odlučio sam da prekinem saradnju sa njima i pozvao se na garanciju u drugom ovlašćenom Opel servisu.

Tamo sam naišao na nešto ljubaznije osoblje, međutim to nije mnogo pomoglo mom problemu. Dobio sam odgovor da oni na dijagnostici ne mogu nikako da vide šta je problem, jer se greške ne čuvaju u sistemu (što je meni kao poznavaocu elektornike bilo jako teško da poverujem). Kako se ta lampica pali i nestaje nasumično, rekli su mi da je potrebno da dovezem auto u trenutku kada je lampica upaljena. Pomislih - Opele, zar je to moguće?! Ništa, rešen da istrajem, subota ujutru, krećem u prodavnicu, pali se lampica, odlažem sve planove, pravac servis.

Maler, nije trenutno tu glavni elektroničar! Nema veze, i druge kolege umeju da očitaju dijagnostiku, sad će rešiti problem. Ostaje mi auto ceo dan kod njih, kažu našli su problem, naručili su deo, zvaće me kad stigne. Naravno, ne pozovu, pozovem ja njih posle 2 nedelje, deo stigao. Zamene mi ESP modul i ja se odvezem srećan. Ne prođe mnogo vremena, opet ista lampica. U međuvremenu primetim da kada je lampica upaljena ne radi ni hill-assist. Sa istim problemom i novim simptomom odvezem opet auto u servis. Opet ista prica, ne vidi se na dijagnostici, ali sad su u kontaktu sa fabrikom, pa će videti koji je sledeći korak. Skoro kao majstor Života, kažu idemo dalje, naručili smo novi deo. Opet čekanje 2-3 nedelje, opet pozivi, zakazivanje, dan bez auta. Ovog puta zamenili su ceo board computer. Problem nije rešen. Ponovo u servisu. Na licu mi već vide da mi je svega preko glave, sa nekom dozom optimizma pokušavaju da me ubede kako će sada ponovo kontaktirati fabriku i veruju da će uspeti. Ponovo dan bez auta, ovog puta, kažu sam softwareski problem nisu ništa zamenili. “Davač signala stop svetla” je kasnio u odnosu na pritisnutu papučicu, pa je sistem mislio je ESP trebalo da reaguje i pošto je to neregularna situacija, palio lampicu. Neverovatno, ali istinito, posle 3-4 meseca povlačenja po servisima, zbirno više od nedelju dana bez automobila i ko zna koliko izgubljenih sati, problem rešen!

Taman kad sam bio zadovoljan svojim četvorotočkašem, došlo je vreme za prvi servis. To mi je bila bitna stavka pri kupovini i eksplicitno sam pitao koja je cena servisa. Naime, mnogi proizvođači se hvale dugim garancijama, od po čak 7 godina. Ono što kupac može da previdi, jeste da je u obavezi da svih tih godina održava auto u ovlašćenom servisu. Garancija za Opel je 4 godine i rekli su mi da će godišnji servis koštati oko 150 evra. Mnogo, ali prihvtaljivo u odnosu na druge marke. Odvezem auto u servis, jer se podsetnik upalio, raspitam se koliko će to koštati, kažu oko 27000 din. Zbun. Rekoh, pa čekajte, kada sam kupovao ekplicitno su mi rekli oko 150 evra, ovo je sad skoro 250 evra. Imao sam tabelu, sve mi još uvek stoji zapisano. Kažu ne znamo mi ko ti je šta rekao, 27000 din. Pre mesec dana odvezao sam auto na drugi redovni servis, 29000 din. Oba puta, zamenjeno ulje, zamenjeni filteri za gorivo, polen i vazduh. Svaki put se osećam opljačkano. Zaista ne mogu da nađem način da opravdam tu cenu. Polovnu Corsu sam u običnom Opel servisu održavao za 6000 din godišnje, sa istim delovima zamenjenim. Prosto, jasno je, kupac garanciju debelo otplati, kroz papreno skupe redovne servise.

Prođe zima, stiže vreme da se stave nazad letnje gume. Srećan što će konačno prestati da mi svetli lampica za pritisak u gumama, stavim točkove kod vulkanizera, međutim lampica ostaje. Šta koji đavo. Pozovem servis, kažu, da da, to je Ok, morate da dovezete auto, jer mora da se reprogramira koji točak je na kojoj poziciji. Šta koji đavo Opele, ali hajde prihvatim. Imajući na umu da je to verovatno posao od 15ak minuta, zaboravih i da pitam koliko će koštati. Standardna priča, gužva je, ostavite auto, zvaćemo vas. Posle par sati, evo gotovo je, 3000 din. Kad se nisam šlogirao… 3000. Dinara. Za posao koji sam kasnije na YouTube-u potrvdio da traje 15ak minuta. Bez reči. Malo je reći da više nisam išao da mi oni “reprogramiraju” točkove.

Taman kad sam malo zaboravio na “service ESP” problem, stiže mi SMS od Opel Srbija. Određeni broj Opel vozila ima problem sa zatezačima pojaseva, koji se ne aktiviraju u slučaju sudara i potrebno je da kontaktiram servis da provere da li je moj auto u toj faličnoj seriji. U kontaktu sa servisom zaključujem da oni nema pojam o čemu se tu radi, ali na moje insistiranje i pokazivanje SMS poruke, kao proverili su i kao moj auto nije u toj faličnoj seriji. Umesto da oni mene prvi kontaktiraju, kao osobu koja kod njih održava auto, oni zapravo ni ne znaju o čemu se tačno radi kada ja njih prvi kontaktiram.



Kao šlag na ovu ne baš tako lepu tortu dolazi poslednji događaj. Došlo toplo vreme, posegnem za klima uređajem, vozim se dalje, osećam i dalje mi je toplo. Pogledam da nisam pogrešio taster. Ne. Klima ne radi. Samo 2 nedelje nakon završenog servisa koji sam platio 29000 din! Zašto i kako to tada nisu primetili, nije mi poznato. Pozovem servis, kažu dovezite auto. Pogađate, još jedan dan bez automobila. Zvoni telefon par sati kasnije - klima je ostala bez freona. Na moje krajnje čuđenje kako je moguće da se to desilo automobilu starom samo 2 godine, kažu verovatno negde curi. Naravno, garancija ne pokriva freon. Na moje pitanje kako to da curi (ponavljam se) u praktično novom automobilu koji nikada nije bio udaran ni havarisan i uvek održavan u vazda skupom ovlašćenom servisu a garancija to ne pokriva, kažu da ne znaju. Ali mogu da mi napune klima uređaj freonom za tričavih 5000 din i da stave tečnost za otkrivanje curenja, pa da se ja vozim par dana i da dođem opet, pa će da vide. Ako je kanister problem, to će garancija pokriti, a oni će me “častiti” besplatnim novim punjenjem. Biće to još jedan dan bez automobila i još druženja sa ljudima u servisu. Jeeej.

Možda najbizarnije od svega, je što sam pitao, pa gde curi? Da li freon može da dospe u kabinu? Kažu pa može da curi svuda. Prestravljen činjenicom da ću možda morati da tim automobilom vozim svoju četvoromesečnu bebu počinjem da se žalim, na celokupno iskustvo kupovine novog automobila marke Opel. Naišao sam na krajnje neočekivanu rekaciju, sa osmehom na licu, čovek u servisu kaže, pa što se vi žalite, ne znate vi sa kakvim sve problemima ljudi dolaze u servis, vi ste još dobro prošli.

Nakon svega ovoga mogu da zaključim samo jedno. Auto dileri u Srbiji gledaju isključivo kratkoročnu zaradu. Uzmi lovu i beži. Ljude koji se slučajno odluče na gorku grešku kupovine novog automobila, mogu slobodno reći, deru preskupim cenama serviserski usluga. Jer su tako u mogućnosti. Znaju da nakon kupovine automobila zavisiš od njih. Zadržaće minimum potrebne ljubaznosti dok ti uzimaju ogromne pare za nikakvu uslugu i to je to. Bio sam klasičan primer potencijalnog kupca vernog brendu. Dolazim u Corsi da kupim veći Opel. Sve su šanse da bi za 5-6 godina kupio sledeći, veći auto. Ali to nema ko da primeti na ovom jadnom tržištu Srbije.

Znam, reći ćete: “Zašto se žališ? Nisu to neki problemi.” Za mene jesu. Inicijalno, želeo sam da kupim pouzdan auto i da izbegnem susrete sa majstorima i trošenje novca i vremena na popravke i delove. Dobio sam sve suprotno. Tužno je reći, ali ja zaista nemam poverenje u auto koji vozim. Da li će mi na leto na 40 stepeni opet zakazati klima dok budem čekao u beskonačnom redu na Evzoniju, dok dete bude plakalo na zadnjem sedištu?

Naravno, poznajem ljude koji su kupili nove automobile i godinama ih zadovoljni voze. Naravno da će utisak biti pozitivan ako auto radi ispravno. Ali pravo lice prodavaca se vidi tek u slučaju kada nešto pođe naopako i kada treba da odreaguju a da za to ne budu direktno plaćeni.

Trebalo je da poslušam savete svih u okolini i pokušam da pronađem dobrog polovnjaka. Ako ništa drugo, uštedeo bih mnogo para, a psiholočki doživljaj bi bio mnogo drugačiji. Dok se nešto radikalno ne promeni na tržištu novih automobila u Srbiji, eto mene na Automanijaku, pomeram one klizače i tražim dobrog polovnjaka za sledeći auto! Svakako to neće biti Opel.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar