DIGITALNI INSTRUMENTI

Kako čovek da prepozna kada je omatorio? Razni znaci su tu: držiš telefon na metar od sebe ne bi li pročitao poruku, možeš zaspati na bilo kom tapaciranom komadu nameštaja, ali pre svega - umesto da te raduju, inovacije te nerviraju. Još uvek dobro pamtim kako sam se čudio vremešnim imućnim ljudima koji voze oldtajmere i pored toga što mogu da priušte najnovije modele automobila i svu modernu tehnologiju koja dolazi sa njima u paketu. Sada sve više počinjem da razumem njihove izbore, što me svrstava među vremešne iako, nažalost, ne i imućne ljude.



Kada su krenuli prvi mobilni telefoni, pa sve do pre nekih petnaestak godina, proizvođači su se trudili da budu u svakom smislu prepoznatljivi. Već na prvi pogled je svakome bilo jasno kog je brenda uređaj i to je davalo neku posebnu draž, pored toga što je pojačavalo lojalnost prema kompanijama i njihovim rešenjima. A onda su, jedan po jedan, mobilni telefoni postali crne četvrtaste pločice koje se eventualno razlikuju po rasporedu kamera na poleđini i useku na vrhu ekrana. To što se tada dogodilo njima, danas se događa u automobilskoj industriji i meni je teško to da gledam.



Počelo je usponom infotejnment sistema koji su iz centralne konzole polako počeli da izbijaju na vrh komandne table, glumeći tablete generičkog izgleda i preuzimajući na sebe mnogo više od dotadašnjeg radija ili putnog računara. Dobra stvar je što nam eksterni uređaji za navigaciju više nisu bili potrebni, ali kada su ekrani počeli da preuzimaju funkcije klime, jačine zvuka i podešavanja retrovizora - postalo je jasno da je vrag odneo šalu. Minimalistički dizajn, odnosno odsustvo dugmića su postali opsesija dizajnera širom sveta, dok su se vozači preznojavali tražeći opciju odmagljivanja vetrobrana kroz menije na ekranu osetljivom na dodir, ali neosetljivom na potrebe prosečnog čoveka.



Neki su, kao Mazda, stvari dodatno zabiberili ekranima koje možete kontrolisati prstima samo u mirovanju, dok je u vožnji neophodno koristiti džojstik. Drugi, kao na primer Volkswagen, smatraju da su učinili dovoljno time što su kontrole jačine zvuka i temperature izbacili van ekrana, ali u vidu kapacitativnih slajdera, pa ljudi slete s puta dok bezuspešno pokušavaju da utišaju muziku. Treći, predvođeni Teslom, sve strpaju u jedan ekran veličine stolnjaka za slavu i ohrabruju vozače da akcije vrše glasom, mimikom, grimasama i snagom misli.



Oni žele da mi mislimo kako je tako bolje, visoka tehnologija, minimalizam, selfije praviš kamerom iz retrovizora, dorađuješ ih na ekranu infotejnmenta pa ih zatim šalješ direktno na društvene mreže, sve to dok sediš za volanom auta koji se sam vozi. Ali zato kada uđeš na minus 15, nakon pola sata čišćenja snega i leda, tražiš grejače sedišta promrzlim prstima po zamagljenom ekranu kroz tri hijerarhije menija klimatizacije. Ne zato što je bolje, nego zato što je jeftinije. Svako dugme sa svojim mehanizmom, sijaličicom i kablićem košta, a tu istu funkcionalnost Indus iz Bangalora isprogramira jednom i ona je na ekranu svakog primerka koji siđe sa proizvodne trake.



A onda, tu je i instrument tabla. Sećam se kako sam, kao dete, umeo krišom da palim i gasim poziciona svetla u mraku garaže, samo da bih video kako se instrumenti i dugmići osvetljavaju u bojama specifičnim za marku automobila u kome sedim. Vrlo brzo su to zamenile konstantno pozadinski osvetljene table koje su blještale u lice mladim parovima dok se ljube na parkingu, držeći motor uključen zbog grejanja. A onda su i to postali ekrani, da bi se u poslednje vreme spojili sa ekranima infotejnmenta u jednu veoma dugačku crnu ploču koja dominira automobilskim enterijerima skoro svih brendova današnjice.



Ne želim da budem nepravedan, ovakva postavka daje nebrojene mogućnosti, a pre svega fleksibilnost prikaza informacija koje su nam u datom trenutku bitne. Naravno da su izvedbe nekih proizvođača bolje, a nekih lošije. Recimo dok Audijev virtuelni kokpit nudi neverovatne opcije prilagođavanja prikaza, 3D mapu preko celog ekrana i sl., Hondina digitalna tabla je i dalje tabla - samo digitalna. Činjenica da neke kompanije nude besmisleno futurističke prikaze dok druge pružaju digitalne verzije nostalgičnih instrumenata osamdesetih govori o šizofreniji koja trenutno vlada u ovom segmentu auto industrije.



Moram da priznam kako sam pomalo prezasićen fokusom na grafiku ekrana i besmisleno komplikovane opcije podešavanja stvari koje se nameste jednom za vijek i vijekova. Nedostaje mi da mogu da pojačam grejanje bez da skidam pogled s puta, nedostaju mi blanko prekidači da se vidi kolika sam sirotinja i koju sve dodatnu opremu nisam izabrao, nedostaje mi da jednostavno okrenem točkić kada naiđe prava pesma na radiju. Hoću da se instrumenti upale kada i farovi i ugase zajedno sa njima, želim da kao nekada u Saab-u stisnem "night panel" i pogasim sve što je višak dok krstarim noću magistralom.



Kako trenutno stvari stoje uskoro će svako od nas sedeti za volanom iza jednog velikog ekrana sa Android OS-om, skidaćemo aplikacije za podešavanje ambijentalnog osvetljenja i teme prikaza brzinomera. Digitalni polarni medved će da roni suze svaki put kada potopimo gas, a policija će imati pristup metapodacima naše vožnje u realnom vremenu, sa opcijom isključenja iz saobraćaja. Ostaje mi ili da se pouzdam u nadolazeći ekonomski krah i nestašicu čipova na tržištu ili da uradim jedino što se od čoveka mojih godina očekuje - nabavim sebi jedan oldtajmer dok još nije kasno.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar