Gran Tourismo: Transfagarašan

autor: AutoManijak datum: 19.10.2017.
$article->title;
Gran Tourismo

TRANSFAGARAŠAN


Rumunija... Zemlja koja je uvek znala da ponudi ruku prijateljstva kada je teško. Ruku koja drži šećernu tablu i kanister benzina čak i pod embargom. A i danas celom automobilskom svetu pruža svoj nesebični doprinos, pri čemu definitivno ne mislim na Dačiju Logan. Upoznajte dakle Transfagarašan... Građen u periodu od 1970. do 1974. godine, ovaj put je predstavljao Čaušeskuov odgovor na sovjetsku invaziju Čehoslovačke. Ideja je bila da se spoje jug i sever zemlje preko Karpata, odnosno planine Fagaraš kako bi vojska imala mogućnost brze reakcije u slučaju napada SSSR-a. Brze u smislu da se brzo predaju Rusima, pretpostavljam. Bilo kako bilo, tokom izgradnje ovog nesvakidašnjeg planinskog prevoja iskorišćeno je oko 6.000 tona dinamita, pri čemu je zvanično život izgubilo 40 ljudi, a nezvanično - za red veličine više.

Da njihove žrtve ne budu uzaludne pobrinuo se veliki broj automobilskih entuzijasta koji svake godine dolaze da se besciljno vozaju gore - dole i uživaju u nestvarno lepim prirodnim pejzažima, ali i krivinama koje kao da su pozajmljene sa nekih od najboljih trkačkih staza na svetu. Od pre nekoliko dana se među srećnike koji su na Transfagarašanu ostavili gazeći sloj guma ubraja i deo AutoManijak tima, a utisci su zaista neverovatni. Možda ne toliko koliko činjenica da su Rumuni za probijanje puta spucali 6 miliona kilograma TNT-a, sa kojima su realno mogli da premeste celu planinu i to na Mesec, ali ipak neverovatni. Dok smo prilazili mestu Kartišvara, gde ujedno i počinje uspon prema Balea jezeru i vodopadu, pitali smo se da li će nas sačekati betonske blokade koje rumunska policija koristi da zatvori put u zimskim mesecima. Naime, put je otvoren isključivo od kraja juna do početka novembra jer ga je praktično nemoguće održavati prohodnim po snegu. Na našu veliku radost dan je bio sunčan i put otvoren za saobraćaj, ako pod saobraćajem podrazumevate ljude koji na izlazu iz krivine sede na asfaltu i slikaju selfije. Nekoliko puta sam bezuspešno pokušao da pregazim nekoga od njih, da bismo na kraju svi i sami seli na sred puta da ovekovečimo šta sve ljudska ruka može da stvori u saradnji sa majkom prirodom. Sam asfalt je začuđujuće dobrog kvaliteta, a bankine i znaci deluju kao da ih zapravo neko održava, čak i na nadmorskoj visini od preko 2.000 metara. U vas gledam, JP Putevi Srbije! To čoveku, odnosno AutoManijaku pruža dodatni podsticaj da iskuša i sebe i automobil kroz dugački niz izuzetno zahtevnih S krivina i serpentina, ispresecanih tek ponekim tunelom.



U nekoliko navrata sam ostao bez daha vozeći bukvalno ispod vodopada koji je sa stena unutrašnje strane krivina nosio vodu u provaliju sa spoljne strane. Na to da voda nije jedino što pada sa obronaka ukazuju i ogromni komadi odvaljenog kamena, neki od njih veći od prosečnog automobila. Oni stoje okruženi policijskom trakom sa obe strane puta da tu zauvek ostanu, jer nema više Čaušeskua da pošalje mehanizaciju u samoubilačku misiju na Transfagarašan.

Sa promenom nadmorske visine, menjao se i pejzaž, a kada nam je pogled pukao na čuvenu deonicu sa kaskadnim serpentinama shvatili smo da je sve odatle pa do vrha pod snegom. Srećom, rumunski putari nisu bili iznenađeni kao što to umeju da budu njihove kolege iz zemalja okruženja i prevoj je bio prohodan sve do samog vrha. Nažalost, ono što Bog, priroda i sneg zajedno nisu uspeli, pošlo je za rukom turistima. Poslednjih 800 metara puta koji vodi do najviše tačke, a samim tim i jezera Balea koje smo zaista želeli da posetimo, bilo je potpuno zakrčeno automobilima ljudi koji su ih tu jednostavno ostavili kako bi fotografisali nestvarni pogled koji se pružao sa te tačke. Kolaps koji je nastao kao posledica toga je izgledao tako beznadežno da me ne bi začudilo ako vozači još uvek kampuju tamo na -10 stepeni Celzijusa, dok ja ovo pišem nedelju dana kasnije. Kako ne bih ostao zagrađen na vrhu i prespavao zimski san sa gomilom Rumuna, koji engleski govore koliko i ja rumunski, odlučio sam da se sjurim niz krivine sve do podnožja, sa akcentom na sjurim. Budimo realni, nismo sav taj put prešli samo da se fotkamo. Ipak, moram da priznam da tom prilikom ni izbliza nisam izvukao maksimum iz automobila. Delimično zato što mi se nije žurilo da se pridružim Čaušeskuu i 40 vojnika stradalih prilikom konstrukcije puta. Delimično zbog potpuno novih kočionih pločica koje još uvek nisu bile lepo legle na diskove i koje su to iskazivale na vrlo agresivan i nedvosmislen način. Na kraju, delimično i zbog toga što, koliko god primamljive beskrajne krivine bile, još privlačnija je bila kombinacija svega što je Faragaš imao da ponudi na tom nestvarno primamljivom potezu od 70 najboljih kilometara koje sam imao privilegiju da vozim u životu. Sada, dok o tome razmišljam, sve sam sigurniji da ću ponovo otići tamo, pa makar mi opet skočio nivo Dačije Logan u krvi.

Komentari posetilaca

Proverite automobil po broju šasije

Pogledajte još i...