Demistifikujem: Lanci ili čarape za sneg

autor: AutoManijak datum: 06.05.2022.
$article->title;
Demistifikujem

LANCI ILI ČARAPE ZA SNEG


Čarapa glavu čuva - što bi rekle babe. Doduše, ne znam šta bi rekle za lance, sa takvom vrstom baba nisam razgovarao, ali njih sam nekoliko puta koristio (lance, ne babe) i manje ili više znam šta mogu da očekujem. A mogu da očekujem ogrebotine, promrzline, prljave rukave od jakne i zastrašujuće dugačak zaustavni put, posebno na nizbrdici. Čarape za sneg su me uvek privlačile u teoriji, kao elegantnije, čistije i komfornije rešenje, ali mi je osećaj u stomaku govorio da ničemu ne vrede i da je to čisto bacanje para.

Kada sam pre izvesnog vremena pazario svoj trenutni automobil, uradio sam upravo ono što drugima savetujem da nipošto ne rade - odabrao sam SUV bez pogona na sva četiri točka. Zašto sam toliki licemer, to je tema za neki drugi tekst, ali "džip" sa pogonom na prednje točkove nije ništa drugo do prekomerno narasli automobil sa skupim gumama, bespotrebno velikim otporom vazduha i duplo većim računom u perionici. Osim toga, takvo vozilo je odlična polazna tačka za blamažu u svakoj situaciji koja bi zahtevala trakciju na dodatna dva točka. Da zlo bude veće, a s obzirom da mi se smučilo maltretiranje sa zamenom guma svakih 6 meseci, obuo sam auto u gume za sve sezone i time ga dodatno obogaljio pred ovogodišnje zimske čarolije.


Svestan svoje nesvesti, na vreme sam posetio prodavnicu auto delova i nabavio najbolje moguće lance za sneg koje sam našao. Bili su skupi, jer su mi točkovi veliki, a prodavac je to opravdavao rečima da su u pitanju specijalni lanci za 4x4 pogon. Na moju opasku da su mi potrebna samo dva lanca, jer mi je pogon na predjim točkovima, odgovorio mi je da ne brinem, jer svakako samo dva komada i dolaze u tom skupom paketu. Par sekundi smo se zbunjeno gledali, nakon čega mi je skinut pozamašan iznos sa kartice, a ja sam odšetao noseći pakovanje sa dva 4x4 lanca u jednoj i fiskalni račun koji sam planirao da sakrijem od žene u drugoj ruci.

Istovremeno, ne znajući za moju malu sado-mazo avanturu sa lancima, a imajući u vidu da se primakla sezona zimovanja, roditelji su mi za rođendan poklonili ni manje ni više nego... Čarape za sneg! Znam da su delimično to uradili kako bi sprečili da me, povređenog ponosa, neka Golf Dvojka izvlači iz snežnog smeta pred publikom zacenjenom od smeha. S druge strane, oni bolje od svih znaju kako svaki poklon koji nije vezan za automobil kod mene izaziva da se povučem u sebe, ne jedem i tužno gledam u daljinu danima.


Posebno me je dirnulo što su temeljno odgledali nekoliko videa i pročitali par recenzija, pre nego što su se odlučili za marku i tip čarapa za sneg, što će se kasnije ispostaviti kao krucijalan detalj. Najvažnije je bilo to što su uzeli otvoreni tip, koji ne ide preko felne, jer sam kasnije shvatio da se on mnogo lakše navlači od onog sa mrežicom preko celog točka. Čak su iskoristili i činjenicu da su sada auto delovi dostupni i online, pa su uspeli sve da završe za jedno veče, taman tako da budem stopostotno opremljen pred dugo očekivani put na predivni, ali poprilično divlji Zlatar.

A Zlatar je, bar još uvek, jedno od poslednjih utočišta od buke, vreve, nelegalne gradnje i svega onoga od čega bežimo u prirodu iz grada, sa Zlatibora ili Kopaonika. Međutim, takva lepota ima cenu, a to je u ovom slučaju infrastruktura na nivou "snađi se kako znaš i umeš". Ljubazna vlasnica smeštaja koji smo rezervisali za naš mali porodični odmor me je pozvala na dan puta i obavestila da ni po koju cenu ne pokušavamo autom da se popnemo do kuće, kao i da će nam ona obezbediti prevoz za nas i naše stvari.

Iako zbunjen što se ona protivi da, čak i sa lancima, probam da se probijem tih poslednjih 750 metara, bio sam pomalo uzbuđen u iščekivanju tog magičnog vozila koje će ipak uspeti da izvuče nas četvoro i pola tone prtljaga koje smo spakovali za tih nedelju dana u planini. Kroz glavu su mi prolazili Subaru Outback, Nissan Patrol i Mitsubishi Pajero, a iz maštarenja me je prenulo glasno turiranje i nešto malo sivo na horizontu što se približavalo neverovatnom brzinom, dok su sneg i led prštali na sve strane oko njega. Bila je to 40 godina stara Volkswagen Jetta. Syncro 4x4, naravno.


Tih par minuta u prvoj brzini, po krivudavom i potpuno zaleđenom putu, uz nagib od nekih 10 do 12%, to je nešto što nikada neću zaboraviti. Bio sam srećan kao malo dete što sam prtljag morao da teram iz dve ture i da celo to prštanje, čupanje i odbijanje o ledene obale puta prođem još jednom. Zaboravite svaki rolerkoster na kome možda jeste ili niste bili, ovo iskustvo je neki sledeći nivo u odnosu na to ili bilo šta tome slično. "Duplak", kako ga je taksista iz Nove Varoši zvao, je uspevao da izvuče nestvarne nagibe, po dubokom snegu i ledu, doduše uz veliko dranje motora, dim i naše povremeno udaranje glavama o prozore na vratima. Na moje pitanje da li bi ga dao za neki moderniji 4Motion, čovek se zagrcnuo od smeha jedva prozborivši: "Ni u ludilu!".

Malo je reći da mi je postalo kristalno jasno zbog čega domaćica nije želela da isprobavam svoje vozačke sposobnosti na toj poslednjoj deonici u mom pseudo-džipu. Vozač Jette mi je rekao da ne budem lud i da po snegu tuda prolaze samo on, traktor i Lada Niva. Opština ne šalje ekipe da to čiste osim ako ih neko masno ne podmiti, tako da je pešačenje do auta u podnožju i kasnije odatle uzbrdo do kuće jedini način. Nabio sam zadnji kraj i oduzete zadnje točkove u snežni smet, da ne smetam njemu, traktoru i Ladi i uputio sam se uzbrdo prvi od bezbroj puta te sedmice.


Dani su prolazili, a činjenica da nam auto nije pri ruci postajala je sve teže prihvatljiva. U svakoj šetnji po strmoj uzbrdici okovanoj ledom sam odmeravao nagib puta, dubinu i širinu useka, kao i potencijalna proširenja gde bih, ako stvari pođu po zlu, mogao da otklizam i ostavim auto do proleća (ili kada se već sneg tamo otapa). Pamtio sam mesta gde se sporadično pojavljivao tucanik, tamo gde se led istanjio, pružajući mi nadu za nešto malo trakcije. Na kraju, seo sam i odgledao one iste video klipove sa čarapama za sneg na YouTube-u, kuražeći sebe da im sad ili nikad moram dati šansu.

Govorili su o tome kako je osnovni materijal napravljen da maksimizuje trenje, pri čemu sprečava da se sneg i led nakupe po kontaktnoj površini. Niti tkanine su postavljene optimalno u odnosu na pravac kretanja, dakle nije svejedno kako se okrenu prilikom montaže, dok same čarape svakim metrom upotrebe postaju sve hrapavije i pružaju bolje prijanjanje. Jedino što, za razliku od lanaca, nisu pogodne za vožnju van snega i leda jer se daleko brže habaju po asfaltu. Sve to je zvučalo poprilično obećavajuće... Još jedan pogled na bolno prazno mesto ispred garaže i ja sam čvrsto odlučio da sutradan isprobam sreću - pa šta mi Bog da.


Svako ko ih je koristio zna da se lanci montiraju provlačenjem plastificirane noseće sajle iza točka, raspoređivanjem segmenata preko gazeće površine i zatim zatezanjem dva ili više nastavaka poprečno, kako bi sve to ostalo na mestu. Naravno, sve to tek onda kada ih raspletete dovoljno da poprime neki prepoznatljiv oblik, što je meni ujedno i najmučniji deo. Čarape, pak, zahtevaju da ih navučete odozgo najbolje što možete, a zatim pomerate automobil nekoliko puta kako biste prevukli i ostatak čarapa za sneg ravnomerno preko gume. Proizvođač tvrdi da je dovoljno 2 do 3 puta pomeriti vozilo, meni je u proseku trebalo 4 pokušaja po gumi, doduše prvi put sam se tada susreo sa time, a nisam bio dovoljno pametan da oba točka prevlačim simultano.

Pakovanje koje sam dobio na poklon je sadržalo i rukavice za lakše nameštanje i vreću za odlaganje svega toga, ali sam ja to primetio tek kasnije, tako da sam sve obavio golim rukama, kao pravi mačo Balkanac. Kao mačo Balkanac sam i psovao naglas, zavlačeći prste između amortizera i felne, kako bih ravnomerno rasporedio obod čarape u krug. Meni su pomagali visoki lukovi blatobrana, pa sam relativno lako uspeo da navučem gornji deo čarapa preko točka. Nisam siguran kako bi to izgledalo na nekom manjem i spuštenijem automobilu, ali sam poprilično siguran da bi uključivalo više ogrebotina, blata i ceo dodatni repertoar masnih psovki. Jedna od prednosti u odnosu na lance je i to što se čarape same podese i centriraju kada krenete da vozite, dok lance treba proveriti nakon 50-ak metara, kako ne bi spali ili čak oštetili vozilo.



Kada sam konačno bio zadovoljan kako je sve to namešteno, red je došao na zabavniji, ali i potencijalno problematičniji deo cele te avanture. Znao sam koje dve stvari nipošto ne smem da dozvolim. Prva je bila da u bilo kom trenutku stanem, a druga da izletim u duboki sneg sa strane. Pomiriti te dve suprotstavljene potrebe, održati brzinu dovoljnu da se izvuče uzbrdica, a u okvirima upravljivosti, bilo je jedino o čemu sam u tom trenutku razmišljao. O tome i o broju telefona lika sa Jettom koji će me izvlačiti kada velelepno podbacim.

Ono što sam odmah osetio, a u odnosu na lance, je bila određena linearnost trakcije, bez onog poznatog poskakivanja koje vas tera da ugasite TCS, ASR ili koja već tri slova stoje na dugmetu kontrole proklizavanja vašeg automobila. Lanci za sneg umeju da zbune taj sistem i zato se savetuje njegovo gašenje prilikom upotrebe istih, ali iz mog iskustva TCS umnogome pomaže da se izbegne nagli prenos snage na točkove, što je u tim situacijama esencijalno. Ohrabren inicijalnim ponašanjem smešnih crvenih čarapa uhvatio sam zalet i, držeći konstantan gas negde na polovini, suočio sam se sa ledenom uzbrdicom koju sam toliko puta prešao u mislima i peške, u danima pre toga.


Lampica kontrole proklizavanja nije prestajala da trepće, ali se sećam kako sam bio zapanjen što auto uspeva da se iščupa, čak i iz najdubljih useka u ledu. Ne znam da li je to plod moje mašte ili ima neke istine u tome, ali deluje mi da su čarape za sneg čak i svojim bočnim delom, koji pada prema felni, doprinosile trenju u tim trenucima kada točak upadne i ne može da izađe iz kolotraga. Na najkritičnijem delu, gde se uzbrdica lomila u krivini, točkovi su napravili nekih desetak krugova u prazno, ali su uspeli da se, nakon malog rada na volanu i par kapljica hladnog znoja na mom čelu, izbore i prevale težinu mog pseudo-džipa na poslednju, pitomiju deonicu neucrtanog puta do kuće.

Pseudo-džip je, ruku na srce, pokazao jednu veliku prednost u odnosu na običan automobil - a to je klirens. Uspeo je da se ne nasuče na greben od leda koji se pružao sredinom puta, što je bilo presudno i na čemu sam mu beskrajno zahvalan. Kasnije, spuštajući se tuda pod punim teretom, oduševljavao sam se time koliko su čarape za sneg doprinosile kočenju i upravljivosti, osećao sam se daleko sigurnije nego što je to bio slučaj sa lancima. Još srećniji sam bio kada sam ih, iz dva poteza, skinuo i spakovao u vrećicu, gotovo bez da se isprljam. Ipak, ono gde mogu da zamislim da bih pre stavio lance su situacije sa dubljim i rastresitijim snegom, gde njihova moć kopanja predstavlja poželjnu prednost.

Na kraju, između lanaca i čarapa za sneg biram "duplaka" i to nekog sa zaključavanjem diferencijala, jer njemu ne treba ni jedno ni drugo. Nadam se samo da ću biti pametniji i setiti se toga prilikom kupovine sledećeg ljubimca, a do tada imam čarape - da se babe ne sekiraju.
Podaci o motoru ( problemi & kvarovi )
Nissan / Renault

1.3 HR13DDT / H5Ht TCe 160

radna zapremina:
1332
cm3
konfiguracija:
4 - Linijski
 
broj ventila:
16, 4 po cilindru
 
dotok vazduha:
Turbo
 
vrsta goriva:
Benzin
 
snaga:
160
ks
obrtni moment:
270
Nm
Podaci o vozilu - Renault Koleos
90% zaštite
proizvodnja:
2020. -
godine
karoserija:
suv
5 vrata
dužina:
4672
mm
širina:
1813
mm
visina:
1667
mm
prtljažnik:
565 - 1677
l
rezervoar:
60
l

Dopadaju Vam se tekstovi? Naručite knjigu!

Svi Vaši omiljeni tekstovi na 185 strana


Više od 50 najpopularnijih tekstova sa Automanijak bloga, kolumne na portalu MojAuto.rs i štampanog dodatka novina "Blic" zaokruženih u knjigu. Obradujte sebe ili nekog drugog zaljubljenika u automobilizam ovim ponekad korisnim, a često šaljivim skupom saveta, iskustava i utisaka jednog Automanijaka.

Brzo i jednostavno naručite knjigu online.

Komentari posetilaca

Proverite automobil po broju šasije