AUTOPUT KROZ CRNU GORU

Kanjon Morače, čest izbor automobilskih entuzijasta i latentnih samoubica još od 60-tih godina prošlog veka, nedavno je pao u drugi plan. Naime, sada je tu autoput Bar-Boljare da ga zameni i na sebe preuzme važnu ulogu povezivanja Juga sa Severom, Srbije sa Jadranom, braće sa braćom.

Bar-Boljare je možda pretenciozan naziv, jer za sada ovaj autoput niti počinje u Baru niti se završava u Boljarima. U određenim krugovima poznat kao "put iz niđe u ništa", na ovaj prvi potez se čekalo više od sedam godina. Ipak, političke i ekonomske aspekte na stranu, sama ideja da se premosti jedan od najtežih terena i najopasnijih deonica u ovom delu Evrope je svakako za divljenje. To sam smatrao dok se još gradio, a tek sam fasciniran sada kada sam se i provozao njime, u oba smera. Dvaput. Samo tri dana nakon zvaničnog otvaranja izmislio sam razlog da se odvezem od Beograda do Bara, trasom koju znam napamet i kojom su me vozili od kad znam za sebe. To su bila neka druga vremena: Ibarska umesto Miloša Velikog, beskrajne zlatiborske krivine koje tada nisu bile ispravljene, pomenuti Kanjon Morače u ulozi ruskog ruleta... Tunel Sozina u to vreme još nije bio ni u vlažnim snovima silnih mučenika koji su putovali trasom Podgorica-Petrovac preko Sotonića.

A Sotonići... Mesto čije serpentine opravdavaju, ako ne i nadmašuju ime koje sa ponosom nose. Ko preživi put do tamo, na 35 stepeni bez klime, u automobilu veličine veš mašine, sedeći na posteljini i ćebadima, držeći putni frižider u krilu i udišući isparenja iz pokvarenog karburatora napred i kanistera sa benzinom koji ne dihtuju kako treba nazad, njega čeka da ispovraća dušu u Sotonićima. Ma na naličje da se izvrne. Svaki put, bez izuzetka. Čim sam kupio svoj prvi auto, odmah sam poželeo da taj put provezem i sâm, a kasnije sam često upravo Kanjon Morače koristio kao poligon za testiranje i procenu raznih automobila koji su mi pali šaka, pre svega kada je u pitanju upravljivost i ležanje na putu. Izuzetno uzbudljiv i nadahnjujuć za vožnju kada je rasterećen, prepun jedinstvene prirodne lepote i dobrih kafana gde se uvek nešto vrti na ražnju pored puta, ovaj potez magistrale je nažalost odneo stotine života za 50ak godina koliko je u upotrebi. Upravo to i jeste bio glavni motiv kod izbora prve deonice novog autoputa, a ja se nadam da će statistika vrlo brzo pokazati koliko je to zapravo bila dobra odluka.

Približavajući se Kolašinu pre neki dan, očekivao sam tragove svečanog otvaranja, blještave reklame, putokaze, plakate, krilatice koje vise sa nadvožnjaka i slično. Od svega toga naišao sam samo na 1 (i slovima - jedan) putokaz čija zelena boja ukazuje da se radi o autoputu. Taj jedan jedini znak se nalazi par kilometara iza skretanja za centar Kolašina i usmerava ka Podgorici preko Mateševa. Ukoliko promašite znak i skretanje možete ili da se okrenete i idete nazad ili da nastavite Kanjonom Morače, alternativnog uključenja na novi autoput nema. Od tog skretanja, kao što bi to rek'o jedan lik sa TV-a čije ime nećemo spominjati, krećemo se kvalitetnim i dobro obeleženim kolovozom u dužini od nekih desetak kilometara. Manje kvalitetno i obeleženo je ono što sledi pred kraj tog puta, a neposredno pred uključenje na petlju Mateševo, gde su uveliko u toku radovi i vozi se bukvalno po tucaniku, mada se čovek relativno brzo domogne naplatne rampe. Naplata je ista kao u Srbiji, na ulazu se uzima kartica koja se zatim na izlazu daje službeniku MontePut-a. Ja sam u prvom cugu upao u besplatni period, te sam uštedeo 2 puta po 3.5 eura, dok je nedelju dana kasnije naplata funkcionisala, a prihvataju se i keš i platne kartice. Priča se i o objedinjavanju ENP tagova zemalja Zapadnog Balkana, čemu se veoma radujem, nadam se ne i uzaludno.

Sam autoput je impozantan i zanimljiv iz nekoliko razloga. Kao prvo, gotovo celom dužinom je u tunelima i mostovima. Kao drugo, probijen je po vrhovima crnogorskog krša i sa njega se često pruža nestvaran pogled, katkad i na stari put daleko dole u podnožju. Kao treće, put se u pravcu Podgorice skoro konstantno spušta, premošćavajući više od kilometar nadmorske visine u tih nekih 40ak kilometara koliko je dugačak. Na kraju, ograničenje brzine od 100km/h je konstantno, svuda, uključujući i tunele, tako da se cela deonica pređe za nekih 25 minuta, umesto dosadašnjih sat i po. Asfalt je pritom zaista dobar, signalizacija jasna, a na pojedinim mestima postoji čak i zaštita od bočnih udara vetra. Ujedno, put od Beograda do Bara koji je nekada davno iznosio 550, a do ove sezone 505 kilometara, sada je za još 15 kilometara kraći. Iako sam svestan da nas još puno godina deli od neprekidnog autoputa za more, ovo je svakako jedan veliki i važan korak ka tome, korak o kome smo dugo mogli samo da maštamo. Ja znam da ja jesam maštao, jer ideja da se na primorje ode na produženi vikend mi je uvek bila vrlo primamljiva. Ako pritom ima prilike i da se produvaju dizne - što da ne!

Nažalost, a da ne bi sve bilo bajkovito i savršeno, postoji i par nedostataka koji su manje ili više zabrinjavajući. Jedan od glavnih je upravo ta razlika u nadmorskoj visini, gde nizbrdica ka Podgorici u povratku postaje uzbrdica ka Kolašinu. Dokaz koliki je to zapravo problem je i činjenica da skoro ne prođe dan a da se neki auto ne zapali i pretvori u gomilicu pepela u zaustavnoj traci. Jesu to sve mahom starija vozila francuske proizvodnje, čija je negde i moralna dužnost da se samounište i liše nas svog postojanja (Bog zna da imam par prijatelja koji bi svoje primerke rado sami zapalili), ali pitanje je i kako vozači pristupaju toj uzbrdici. Pretpostavljam da forsiraju motor više nego što treba, ne prate davač temperature rashladne tečnosti, već prave selfije dok turbina svetli ispod haube. Bilo kako bilo, dosadašnja statistika više plaši nego što obećava. Samo ja sam za ova dva pentranja prema Kolašinu video nekoliko vozila koja su prokuvala i vatrogasne kamionete koji su ih preventivno posetili. Dodatni minus tom usponu su dale i kamiondžije koji tvrde da radije voze starim putem, jer pored putarine koja za kamion iznosi oko 17 eura u jednom smeru, potrošnja goriva u tim uslovima prevazilazi nivo isplativosti. Što je najgore - u pravu su.

Drugi problem se tiče (ne)protočnosti naplatnih rampi i nepreglednih kolona koje se stvaraju vikendom. Ja razumem da su i Mateševo i Smokavac dugoročno gledano manje bitni ulazi/izlazi, ali trenutno su to uska grla i njihove dve ili tri rampe jednostavno nisu dovoljne da opsluže sav saobraćaj koji se skuplja u taj levak, uz sav trud ljudi koji tamo rade. A rade i trude se i ljubazni su, ali ne vredi. To poprilično kvari utisak brzine kojom se premosti sama razdaljina i moralo bi se po tom pitanju nešto uraditi. Kad se sve uzme u obzir, ja sam izuzetno uživao u prvim kilometrima autoputa koje je Crna Gora dočekala, a more mi je sada makar psihološki za nijansu bliže. To ne znači da se ja i neki drugi nepopravljivi entuzijasti nećemo vraćati Kanjonu s vremena na vreme, na poneku solo vožnju - čisto da nas želja mine. Pogotovo sada kada je magistrala daleko rasterećenija, a pored puta se umesto 15 godina starog Pežoa dimi jagnjeće pečenje.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar