ARHETIPOVI BEOGRADSKIH VOZAČA

Juče sam bezbrižno jurcao kroz grad pokušavajući da za jedno prepodne stignem na sedam različitih mesta i završim šesnaest različitih stvari. Negde na sredini tog podviga zaustavila me je nepregledna kolona u Terazijskom tunelu. Dok sam blago halucinirao od Euro3 isparenja uživajući u simfoniji četvorotaktnih motora - primetio sam kako automobil ispred mene lagano ali sigurno klizi unazad.

Razmak je bio veliki, a ja sam radosno iskoristio priliku da produvam sirenu, pogotovo što smo bili u tunelu. Ipak, ništa od toga nije vredelo i ostalo mi je samo da slušam kako mi se lomi okvir prednje tablice, treći put za tri godine. Nemojte me pogrešno razumeti, volim ja da čekićem ispravljam tablicu i kasapim šake skidajući izdeformisane komade plastike, ali mi je ipak najveći utisak ostavila reakcija vozača tog automobila, što me dovodi do prvog arhetipa:

Čičište

Dok ljutito mlati rukama, nesposoban da razume kako se cela zemljina kugla osim njega pomerila malo unapred i izazvala udes, Čičište ne vodi računa o tome da će ga pokupiti GSP autobus iz suprotnog smera i odneti i njega i vrata njegovog auta sve do Brankovog mosta. Senzorne i motorne funkcije su mu upitne, a zdravstvenu potvrdu je dobio od nesavesnog i korumpiranog medicinskog radnika. Njegove odluke za volanom su usporene i nesuvisle, donosi ih obično u pogrešnom trenutku, ali tada stoji iza njih po cenu svog i tuđeg života.

Kada shvati da se kreće u pogrešnom smeru, što se dešava više puta dnevno, on bira najtesniju tačku ulice da napravi polukružni okret iz šest ili sedam poteza, zaustavljajući obe trake na nekoliko minuta. Model njegovog automobila se ne proizvodi već 15 godina, ali mu ne pada na pamet da ga promeni jer je na njega navikao. Jedna ratkapna mu fali, dok su ostale tri sve različite. Tužno je pomisliti kako je Čičište svoju vozačku karijeru započeo potpuno drugačije, možda baš kao naš sledeći drugar:

Boj Rejser

Iznerviran dodatnim zastojem Boj Rejser pokušava da zaobiđe mene i Čičište hitrim manevrom koji je uvežbao i patentirao. Pritom mu u tome pomažu skraćene sportske opruge, kočiona klešta koja je lično ofarbao u crveno farbom za ogradu, ali i nekoliko nalepnica sa logotipima firmi za sportske volane i filtere vazduha. U svom automobilu od 3.000 evra, od kojih je 2.800 pozajmio on se ne zadržava u istoj traci duže od petnaest sekundi jer se šansa za bolju pol poziciju ukazuje na svakom semaforu. U tome ga ne sprečava ni činjenica da je ipak uvek nekako tu i naizgled ne napreduje u odnosu na ostale učesnike u saobraćaju.

Njemu automobil ne predstavlja sredstvo da stigne do cilja, već je cilj izgovor za vožnju i na njemu je potrebno zadržati se što kraće kako bi sledeća jurnjava mogla da krene. Ono malo novca što ima ulaže u esencijalne stvari kao što su aftermarket farovi i niklovani poklopci rezervoara, a ne u srednji lonac auspuha koji je produvao, jer je to čak i poželjno. Boj Rejser nije bahat i njegovi često nepotrebni potezi retko ugrožavaju druge. On vozi obarajući sopstvene rekorde uz glasnu muziku i, samo ponekad, pokušavajući da bezuspešno skrene pažnju jednog drugog arhetipa na sebe:

Sponzorušica

Sa mobilnim telefonom između ramena i obraza, sjajem za usne i puderom u jednoj i pufnastim belim psom u drugoj ruci, ona ni ne primećuje da se nešto ispred dogodilo jer joj je ogledalo spušteno preko pola vetrobrana. Njen skupoceni automobil je kupljen na lizing preko firme starijeg muškarca, ima tablice sa njenim imenom i sa sobom donosi izvesne pogodnosti u saobraćaju. Sponzorušica ne poznaje pojam prednosti desne strane, znak stop niti zabranjeno parkiranje.

Ona zna da su problemi tu da ih drugi reše za nju i ne opterećuje se glupostima dok svraća kod kozmetičarke na putu za teretanu. Sve eventualne neprijatnosti koje nastanu kao posledica njene nepažnje i nepoštovanja propisa ona lako razrešava ženstvenim osmehom i gestovima. To joj daje krila da svaki sledeći put uradi to isto uz još manje pažnje, grejući srce velikom delu muške populacije vozača, a pre svega Boj Rejseru i jednoj endemskoj vrsti sa prostora Balkana:

Bembara

Zgranut činjenicom da postoje i druga vozila na putu, Bembara obilazi zaustavljenu kolonu u tunelu preko duple pune linije, umalo poslavši Čičište u večna lovišta nešto ranije od planiranog. Dok se nasilno ubacuje nazad u svoju traku, izguravši par drugih automobila, on gotovo da žali ostale vozače ograničene tričarijama kao što su opšta bezbednost i kultura ponašanja. Nije on oduvek bio bahat, ali je relativno skoro kupio svoj 320d sa M oznakama svuda i otkrio je da ima supermoći koje ga izdvajaju. Refleksi su mu brži i čula oštrija, sve to po cenu strpljenja i par popaljenih lampica na tabli.

Njegova ultimativna mašina za vožnju je skupa za održavanje i ne garantuje da će se u cugu stići na odredište, ali to je mala cena za položaj kralja na drumu. A svi znamo da kralj ne mora da koristi migavac, može iz trake za pravo da skrene levo, dok je žuta traka praktično zbog njega i izmišljena. Ukoliko se neko drzne da dovede u pitanje Bembarine kraljevske privilegije, naići će na bes, pretnje i psovke, prostu manifestaciju frustracije čoveka koji mesečno više troši na automobil nego na sopstvenu decu i ženinu estetsku hirurgiju, zajedno. Nešto čega se sledeći arhetip itekako gnuša:

Žena Majka Kraljica

Duboko uznemirena događajima u tunelu, ona pametno čeka da se situacija raščisti pre nego li se prestroji. Za to vreme pokušava da dohvati zvečku koja je bebi iz sedištanceta ispala peti put za tri minuta, sve vreme odgovarajući na pitanja starijeg deteta i kopajući po torbi u potrazi za vlažnim maramicama. Nedovoljno cenjena za nivo multitaskinga koji uspeva da postigne, ona je vremenom ovladala majstorijom vožnje, uprkos pametovanju i slaboj podršci nestrpljivog oca i prestravljenog muža. Ostali su samo ožiljci po limariji ne-baš-novog monovolumena da svedoče o svemu što je na tom putu prošla.

I dalje je muči paralelno parkiranje i preferira utvrđene rute, ponekad se prepadne kada je Bembara ili Sponzorušica iseku, ali joj vožnja po Beogradu više ne predstavlja noćnu moru. Ta vožnja je za nju isključivo sredstvo da se stigne do cilja na kome je uvek čekaju ili gomila dece ili gomila kesa sa namirnicama. Stakla njenog automobila su izlepljena stikerima sa unutrašnje strane, a nalepnicu "beba u autu" neće skinuti ni kada njena beba izraste u Boj Rejsera, a na putu da postane naš poslednji takmičar za danas:

Automanijak

Dok mirno sedi za volanom svog SUV-a zgužvane prednje tablice, posmatrajući kako Čičište bezuspešno pokušava da pogine i otera Bembaru na robiju, Automanijak se priseća koliko ga je sve to pogađalo ranije dok je još uvek bio Boj Rejser. Tada se auto prao dva puta nedeljno, a svaka ogrebotina je bila smak sveta. Godine i prioriteti su učinili svoje, a vožnja po gradu je ostala zamišljena trka samo onda kada je u automobilu potpuno sam. Pa čak i tada on staje bakama na pešačkom prelazu, usporava pored dece koja trčkaraju trotoarom i ne trubi Ženi Majki Kraljici zbog slabije uvežbanog manevra.



Brzinu, doduše, ne prilagođava saobraćajnim znacima već uslovima na putu i konkretnom automobilu, stoga je uvek rado viđen gost saobraćajnim patrolama i presretačima. U beogradskoj džungli se snalazi uz pomoć svega što mu je dostupno, koristi klirens da se parkira po katakombama i poznavanje prečica da pobedi kolaps na ulicama grada. Neki kažu da ima turbinu umesto srca, drugi da mu venama struji benzin, ali jedino što zasigurno znamo je da ga paljenje motora oživi. O njemu bih vam mogao danima pričati, kao i o bezbroj drugih tipova koji se dobijaju kombinovanjem svih ovih prethodnih, ali me čekaju neka tablica i čekić da im se posvetim.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar