Utisci: Kolaps na ulicama

autor: AutoManijak datum: 09.10.2017.
$article->title;
Utisci

KOLAPS NA ULICAMA


Jutra u Beogradu sve više podsećaju na horor filmove uz primese apokaliptičnih scena iz najmračnijih kutaka nečije poremećene mašte. Ipak, u odnosu na popodnevni špic na mostovima, ta jutra su pravi Zen. Prosto im se radujem i željno ih iščekujem, kao i većina sugrađana koji iznova i iznova rešavaju lavirint na čijem kraju ih kao glavna nagrada čeka posao, ukoliko ga nekim čudom imaju. Mogao bih da se žalim i pišem o bezumnom i krajnje neartikulisanom raskopavanju celog grada, ali mnogi pametniji od mene su na tu temu sve već napisali. Mene zato zanima cela priča iz perspektive ogorčenog čoveka iza upravljača.

Sve počinje još pre zore, dok u polusnu pokušavam da pronađem automobil koji se nejasno ocrtava u oblaku smoga na trotoaru. To pritom nije običan smog, ne nikako! Ima tu sagorelog motornog ulja iz kojekakvih TDI-jeva, gareži iz JTD-ova sa zatvorenim EGR-ovima i raznih HDi aroma nastalih u hiljadama neuspelih DPF ciklusa. Sve u svemu - dovoljno da se čovek razbudi usled primarnog instinkta za samoodržanjem. I dok tako nasumično ubacujem jaknu, ranac, decu i ostalo u gepek već znam da svi ponovo kasnimo i pitam se koliko će još dugo trap izdržati to što ne kočim ispred ležećih policajaca. Mada, u kakvom je stanju asfalt po mom kraju, ti srednjevekovni uništavači silent blokova i upornih spona se ni ne osete. Dok o tome razmišljam i u sebi proklinjem, već smo u centru naselja. Veleslalom oko upalih šahti i udarnih rupa, distribuiram podmladak ustanovama obrazovnog sistema i ubrzo zatim počinje glavna manifestacija dana - trka kroz Beograd.

Značajno bolji put sa po dve trake i fizičkom preprekom između smerova me vodi ka centru grada. Vozim duplo brže od besmisleno niskog ograničenja brzine samo da bih kroz nekoliko trenutaka sustigao ukletu kolonu. Tu kolonu svakog jutra čini oko 15 automobila koji naizgled pretiču jedni druge iako se svi kreću istom brzinom, zauzimajući pri tome obe vozne trake i izazivajući u meni emocije davno nestale u nižem stupnju razvoja ljudske vrste. I taman kada se sve to raščisti i kazaljka obrtomera ponovo veselo zaigra gore dole - već se u daljini zloslutno nazire prvi semafor. On nastavlja da se nazire i u trenutku kada se zaustavim na njemu, jer je kolona duža od reda za ulje i šećer 1993. godine i prostire se preko 5 traka. Tri trake su za pravo, jedna je za desno, a jedna je polu trotoar - polu travnjak. Beograd je jedini grad u kome hitna pomoć, u očajničkom pokušaju da spase nečiji život koji visi o koncu, ne može da prođe ni trotoarom, jer i tamo stoje Audi Q7, BMW X6 i ostali Mercedesi GL. Kada se, nakon perioda polu-raspada Kadmijumovog izotopa 116, konačno upali zeleno svetlo - svih 5 traka pokuša da se kompresuje u jedine tri postojeće. Pri tome ne postoji ni jedan obrazac niti pravilo, sve to je ostalo negde iza na travnjaku i trotoaru. Tada sve funkcioniše po principu ja sam veći i jači ili, u mom slučaju, ja imam kasko osiguranje. Uz obavezno otvoren prozor i ljubazno ćaskanje sa sugrađanima kojima je sasvim u redu da obilaze kolonu trakom za skretanje u desno samo da bi se sekund kasnije ubacili u istu kamikaza stilom, provlačim se kroz prvi od konačno mnogo levkova dvomilionskog grada koji nema metro. Da ni u nastavku te tradicionalne jutarnje avanture ne bude dosadno potrude se tzv. ja-sam-najpametniji vozači. Oni, svojim istančanim čulima i hitrim refleksima, u sekundi procenjuju situaciju i menjaju saobraćajne trake češće nego što Yugo ispada iz brzine.

Takve vozače možete prepoznati po Fiat Stilu sa troja vrata, naočarima za sunce iz doba dr Iggy-ja i po tome što su čas levo, a čas desno u odnosu na vas, a opet ih nekako uvek preteknete, pa se ceo postupak ponavlja do sledećeg levka. Na taj način ja-sam-najpametniji vozači usporavaju sve ostale učesnike u saobraćaju, uključujući i same sebe, troše više goriva, plivajućeg zamajca i mojih živaca, ali sijalicu migavca ne troše, jer migavac ne koriste nikada.



Zatim malo spore vožnje pored Sajma dok me žutom trakom obilaze besne Alfe 159, uvezene za 5.000 eur iz Italije gde su prešle 350.000 kilometara po kaldrmi, samo da bi u penziji vladale našim drumovima. I onda moj omiljeni deo, deo koji mi trenira nerve i listove na nogama u isto vreme: Mostarska petlja! Ona je reči petlja dala novi smisao i kod svakog vozača koji je ikada u špicu tuda prošao probudila je skrivene rezerve kreativnosti i mašte. Ko se do tada nije razbudio, tu sigurno hoće, među trolama koje se prestrojavaju na "divljaka", automobilima koji se iz krajnje leve trake isključuju desno, a iz krajnje desne seku skroz levo, bez signalizacije razume se. Reč učešljavanje je misaona imenica, dobra volja je ostala zaglavljena u žutoj traci na Sajmu, a osnovna kultura se uspavala i doći će taksijem kada prođe jutarnji špic. Ispada, dakle, da nam nije dovoljno što nam raskopavaju svaku drugu žilu kucavicu u gradu i to sve njih u isto (predizborno) vreme. Nije dovoljno ni to što su nam semafori sinhronizovani koliko i prosečan napad fudbalske reprezentacije. Sami smo sebi najveći neprijatelj, uvek bili i ostali. Kada bismo se potrudili da budemo disciplinovaniji, kulturniji i istrajniji u tome da bahatost kažnjavamo umesto nagrađujemo makar upola koliko kukamo, možda bi u firme dolazili da radimo, a ne da se odmorimo od jutarnjeg saobraćaja. Mogao bih da pišem o tome u nedogled, ali moram da krenem - već je 5 sati, treba do 9 stići na posao.

Komentari posetilaca

Proverite automobil po broju šasije

Pogledajte još i...