KAZNE ZA BRZINU NA AUTOPUTU

Nikada ne prolazim kroz crveno na semaforu, niti pretičem preko pune linije. Ne vozim žutom trakom kada je zastoj. Ali niko nije savršen, o čemu svedoči moja privatna kolekcija kazni za prekoračenje brzine. Tu zavidnu kolekciju čine obaveštenja, pozivi i rešenja raznih policijskih uprava i ispostava, ali i svojeručno ispisane kazne saobraćajnih patrola i presretača od kojih mi se neki uveliko javljaju kada me prepoznaju na putu.

Javim se i ja njima sa smeškom na licu jer, iako mi s vremena na vreme isprazne džepove puneći budžet Republike Srbije, oni samo rade svoj posao, te svako od nas igra svoju ulogu u ekosistemu saobraćajne džungle. E sad, s obzirom da sam pre par meseci proslavio punoletstvo svoje vozačke dozvole, a imajući u vidu godišnji broj kazni za brzu vožnju, seo sam i presabrao svoj okvirni doprinos državnom bruto domaćem proizvodu. Zaključak je da bi među sponzorima, na press konferencijama Vlade Srbije posvećenim BDP-u i budžetu, trebalo da bude i logo ovog portala. Pre izvesnog vremena, a kada sam već bio ubeđen da sam sakupio sve sličice iz albuma "Prekoračenje brzine", pojavila se nova vrsta: Kazna za prosečnu brzinu na autoputu. Koncept koji je bombastično najavljen u medijima, a u saradnji saobraćajne policije i Puteva Srbije, zasnivao se na vrlo jednostavnoj premisi. Sve što je bilo neophodno je izmeriti vreme za koje određeno vozilo pređe određeni put i izračunati prosečnu brzinu kretanja na toj deonici. Šesti osnovne, fizika, V = S/t, ako je V veće od 130 km/h popiješ kaznu, šta tu ima da ne bude jasno?

U početku sam vodio računa, trudeći se da mi prosek bude tu negde, plus-minus 10 km/h (dobro, budimo realni, samo plus). Naravno, to nisam postizao vozeći u ograničenju, već kao i mnogi drugi - ciljajući da mi goriva u rezervoaru ili stomaku ponestane baš negde između dve naplatne rampe. Vrlo brzo sam zaključio da mi ne stižu nikakve kazne sa E75, pa sam se malo opustio, a kada je otvoren Autoput Miloša Velikog na kome nema ni jedne jedine benzinske stanice prosečna brzina je naglo porasla. Uz to, ENP koji koristim već par godina eliminiše čekanje na naplatnim rampama i eto ga recept za uspeh. Tako su na kraju čestitke od MUP-a ipak počele da pristižu, prvo stidljivo, a onda sve češće. Poštansko sanduče mi nikad nije bilo popularnije, razmišljam da mu otvorim sopstveni Instagram nalog. Poslednju kaznu, sa naplatne rampe Novi Sad, mi je pre neko veče uručila policijska patrola lično, čekajući me ispred zgrade da se vratim sa treninga jer su deca odbijala da im otvore vrata. Ljubi ih tata.

Iskoristio sam priliku da proćaskam sa momcima iz patrolne Škode koji su mi rekli da je to redovna procedura onda kada standarno uručenje iz nekog razloga ne uspe. Zahvalio sam im se jer su mi doneli kaznu na noge, umesto da ja jurim do Novog Sada po nju, prilikom čega bih najverovatnije zaradio još jednu kaznu i tako sve u krug. Nisu znali da mi kažu koji je prag tolerancije, ali su me prijateljski upozorili da svako prekoračenje od 40 km/h i više povlači sa sobom oduzimanje vozačke dozvole, u mom slučaju poznatije kao smak sveta. Rastali smo se uz smeh, nakon kraće sprdnje na račun komšija koji su se svi redom pravili da me ne poznaju. Naime, kada su ih, bez da kažu zbog čega, pitali za mene i moj broj telefona, svi redom su se čudili, krstili i izjavili da ne znaju ni da postojim. Malo je reći da sam trenutno najpopularniji stanar, pola komšiluka misli da kuvam met, a druga polovina ne zna šta da misli i kloni me se u širokom luku. A što se tiče klinaca i njihove sada već izdefinisane traume iz detinjstva... Pa, kao svaki posvećeni otac, rekao sam im da ne brinu jer policija više neće dolaziti i lupati na vrata ako od sada budu jeli blitvu.

Kada sam konačno seo i na miru prelistao poslednjih par MUP-ovih ljubavnih pisama, došao sam do nekoliko zaključaka. Pre svega, obično je potrebno oko šest meseci da prođe od prekršaja do kazne. Takođe, zajedničko im je to što ni na jednoj od njih izmerena prosečna brzina nije ispod 140 km/h, što je zapravo veoma velikodušno, kada razmislite. Kao prvo, ograničenje brzine varira i nije celom dužinom između dve naplatne rampe maksimalnih 130 "na sat". Štaviše, u nekim tunelima iznosi samo 80, na krivudavim deonicama 100, a radove na putu kojih nam nikada ne manjka da ne spominjemo. Kao drugo, kamioni koji pretiču jedan drugog kilometrima zauzimajući obe vozne trake, Dačija Logan koja ispušta dušu u oblaku dima, čekanje na naplatnoj rampi i ostali faktori koji usporavaju prosečnog vozača bi realnu prosečnu brzinu nekoga ko poštuje ograničenja spustili i do 10%. Dodajte na to činjenicu da brzinomer svakog automobila laže negde oko 5%, što lako možete proveriti na navigaciji ili putnom računaru, i jasno je da morate ozbiljno brzo voziti da zaradite razglednicu iz policijske ispostave zadužene za vašu omiljenu deonicu.

Pa zašto onda ja plaćam kazne za prosečnu brzinu na autoputu češće nego račun za InfoStan? Zašto me putarina do Novog Sada košta 240 dinara, plus 2.500 dinara kazna (5.000 dinara ako ne platite u roku od 8 dana)? Odgovor je pomalo bizaran, a tiče se činjenice da svi voze manje-više istom brzinom, što bi zapravo bilo savršeno u nekom imaginarnom svetu u kome svi imaju tempomat i koriste ga adekvatno. Nema tu neke filozofije, odrediš brzinu koja ti odgovara i držiš je se. Ako te neko usporava, dodaš gas i pretekneš ga, brzo, bez oklevanja i razvlačenja, ne praviš piknik u brzoj traci. Kad završiš, vratiš se desno i Bogovi vožnje su zadovoljeni.



Ali ako se ja krećem ravnomernom brzinom, bezbrižno slušajući umilni zvuk dece koja se svađaju i tuku na zadnjem sedištu, a prešiša me neki entuzijasta tako da mi se auto zaljulja, samo da bi se minut kasnije vratio u desnu traku vozeći sporije od mene i terajući me da kočim... Tada, druže moj, 2.500 dinara zvuči kao prvoklasna investicija.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar