SREDNJI ZAPAD

Kažu kako muškarci velikim automobilima često kompenzuju nešto drugo. S tim u vezi ne treba da vas čudi što sam na poslednjem proputovanju SAD-om iznajmio pet i po metara dugačak kamionet, da se i ja jednom osetim velikim. Osećaj nažalost nije potrajao dugo jer je na ulici to bio samo još jedan Junior Truck, kako su ga moji američki prijatelji uvredljivo nazvali. Junior valjda koliko i Wendy's Junior Pretzel Baconator hamburger koji ima "samo" 1.200 kalorija, bez pomfrita. U zemlji u kojoj je biti megalomanijak dato samim rođenjem moja Toyota Tacoma bila je jedna od manjih kamioneta na putu iako je prevelika da bi se uopšte prodavala u Evropi, u kojoj vlada nešto manji Hilux. Ja sam, naravno, tražio klasični američki pickup truck i na potvrdi rent-a-car agencije je ponosno stajao Chevrolet Colorado, ali kako to već biva - proizvod se može i hoće razlikovati od slike na pakovanju. Ruku na srce, daleko od toga da sam prošao loše. Tacoma se pravi isključivo za severnoameričko tržište, leži na TNGA-F platformi koju deli sa većim modelom Tundra i predstavnik je klasičnog karoserija-na-šasiji pristupa koji sam oduvek želeo da isprobam, a sve do sada nisam imao prilike za to. Pritom, konkretan primerak je bio 2024. godište u SR5 izdanju sa 280 konja, zadnjim pogonom i samo 1.200 milja na satu. Praktično potpuno nov, enterijer je emitovao kancerogena isparenja jeftine gume i plastike tokom svih 12 dana. A tablice, koje su nekim čudom bile iz Teksasa, dodatno su doprinele sveobuhvatnom Gringo osećaju. Kamionet sam preuzeo u Tulsi, Oklahoma - gradu o kome pre toga nisam znao apsolutno ništa. Moja prethodna iskustva iz Majamija i Las Vegasa, kao i komentari Amerikanaca da nijedan od ta dva grada ne predstavlja pravu Ameriku nisu me preterano dobro pripremili na jedan običan gradić Srednjeg Zapada. Uz samo par prominentnih solitera iz vremena prohibicije u Art deko stilu unutar strogog centra, ostatak Tulse je inspirisan njenom industrijskom prošlošću i ispunjen relativno niskim zgradama i kućama sa velikim travnjacima. Nenaviknut da posmatram toliko velike komade neba vozeći se jednim američkim gradom, uživao sam u zalascima sunca nad rekom Arkanzas, ali i jutarnjim osvajačkim pohodima na kafu i bejgl. Nije sve bilo idilično, da se razumemo, pa se kafa iz Starbaksa redovno prosipala na najmanju naznaku neravnine asfalta, toliko čak da sam ostao zatečen celokupnom konfiguracijom ogibljenja tog kamioneta. Moja teorijska pretpostavka bila je da kombinacija velikog hoda amortizera i mesnatih guma na relativno malim felnama obezbeđuje udobnu i relaksirajuću vožnju, po cenu lošijeg ležanja u krivini. U praksi, ležanje u krivini jeste bilo jako loše, odnosno na nivou londonskog double decker-a, ali je Tacoma takođe poskakivala konstantno na način koji je dovodio u pitanje njenu saobraznost kao motornog vozila za prevoz putnika. Prevoz krompira, to možda, ali samo ako će i za volanom biti čvrsto vezani džak krompira sa kaubojskim šeširom. Drugi problem se ticao prtljažnog, odnosno tovarnog prostora, pri čemu veličina ovde nije bila sporna jer je kamionet pozadi lagano mogao da ugosti sedam Meksikanaca i tri njihova kaveza sa kokoškama. Međutim, nešto što je moj balkanski um podrazumevao, a ispostavilo se kao krajnje netačno, bilo je prisustvo navlake tovarnog prostora, u realnom životu poznatije kao odsustvo iste. S obzirom da je to jedini prostor u okviru vozila gde se moźe držati prtljag, kutije sa kesama ili neposlušna tašta, bio sam zapanjen činjenicom da nije zaštićen od pogleda slučajnih prolaznika, kiše i iskakanja tašte na semaforu. Kasnije sam od par poznanika iz Amerike saznao da retko koji kamionet ima takvu navlaku i da pravim muškarcima to nije potrebno, te sam naglo postao srećan što je ni ja nemam. Put od Tulse do Kanzas Sitija u Misuriju je tim pre bio interesantan, pogotovo prebrojavanje kofera u retrovizoru, svaki put kada bih stao na znak Stop ili parkiranje hodom unazad sve do izloga dajnera u kome sam doručkovao. Ipak, niko nije obratio pažnju na sve te dragocenosti u zadnjem delu Tacome, verovatno zato što je sve to ukupno vredelo manje od malo bolje večere u nekom od njihovih fine dining restorana. Sreća prati hrabre, pa ni kiša nije padala tokom tih 400 kilometara beskrajno neinspirativnog pejzaža, tako da je moja lakomislenost po pitanju prtljažnika jeftino prošla. Malo manje jeftino je prošao ceh vezan za gorivo potrebno žednoj Tacomi da se probija kroz vazduh pri brzinama od 75 milja na sat. Imajući u vidu aerodinamiku kamioneta, tek nešto bolju od aerodinamike prosečnog bilborda, relativno često sam imao priliku za pit-stop i točenje izvesnog broja galona niskooktanskog benzina u rezervoar od 67 litara. Prosečna potrošnja se ustalila na nekih 11.5 l/100km, što nikako nije zanemarljiva brojka. Mada, iskren da budem, to mi nije preterano teško padalo, pre svega zbog cene od svega 65 dolara po rezervoaru, ali i zbog činjenice da se to tamo brzo završava i to bez bilo kakve interakcije sa drugim ljudskim bićima. Naime, nakon ubacivanja platne kartice bira se tip goriva (87, 89 ili 91 oktana), a nakon završenog točenja se naplata automatski obavi. Sve to traje maksimalno 2 do 3 minuta i dodatno obesmišljava električne automobile, ako je uopšte potrebno dodatno ih obesmišljavati. Kako sam napuštao Oklahomu i ulazio u Kanzas, tako je ogibljenje postalo podnošljivije i nije mi više mešalo doručak od prethodnog dana niti pokretalo pesak iz bubrega. U isto vreme sam otkrio da Toyota Tacoma poseduje napredan sistem adaptivnog tempomata sa automatskim održavanjem u traci, što je prvi takav sistem koji sam imao prilike da isprobam. Na autoputu ova kombinacija radi savršeno, jedino zahtevajući blagi dodir na volanu svakih 15 do 20 sekundi. Shvatio sam da prostim odmaranjem ruke na rubu volana dozvoljavam sistemu da upravlja desetinama kilometara bez da se pobuni, što je na dosadnim etapama velika pomoć i uliva dodatnu sigurnost prilikom promene radio stanice ili provere da li su koferi ispali iz tovarnog prostora. Sam Kanzas Siti je bio priča za sebe, sa svojim visokim zgradama i blještavim svetlima. Izmišljao sam razloge da izađem u noćnu vožnju i besciljno lutam gradom podeljenim između Kanzasa i Misurija. Sada smo pripitomljena Tacoma i ja bili jedno, nije više bilo otimanja i poskakivanja, a ujedno sam svaku priliku koristio da potpišem zadnjim točkovima na raskrsnici, dok su me prolaznici posmatrali kao psihijatrijski slučaj, javno negodujući. 280 konjskih snaga koji su do zadnje osovine dolazili putem 8-stepenog klasičnog automatika bili su više nego dovoljni za malo zabave u večernjim satima, dok je dominantni zvuk turbine 2.4-litarskog benzinca samo dolivao ulje na vatru. Nije bilo lako rastati se od vernog kamioneta nakon 12 dana i nešto preko 900 pređenih kilometara, iako sam sada bio siguran da sebi nikada ne bih kupio ovu vrstu vozila. S obzirom na stanje puteva u Srbiji i konfiguraciju takvog ogibljenja, najbolje čemu bih se mogao nadati bi bila poseta urološkoj klinici. Ostaje jedno veliko iskustvo i neizdrž za promenom automobila u skorije vreme, sa akcentom na dužini, naravno.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar