DIVLJI ZAPAD

Talasasti put sa žutom linijom po sredini, polja kaktusa sa obe strane asfalta i obrisi litica u daljini... Negde između goruće želje za putovanjem Rutom 66 i sećanja na film "Arizona Dream" Emira Kusturice, krstario sam crnom limuzinom pod februarskim podnevnim suncem, pokušavajući da upijem svaki detalj, zvuk i miris. Ne ostvaruju se dečački snovi baš svaki dan, toga sam itekako bio svestan hrleći prema Velikom kanjonu reke Kolorado.

Samo sat vremena ranije, putujući iz Las Vegasa u Nevadi, preko Huverove brane, divio sam se planinama koje su se nazirale u daljini i razmišljao o tome kako nijedan film niti fotografija ne mogu verno dočarati taj osećaj koji me je obuzimao. Sada sam tim planinama bio okružen i delovalo je da se put proteže u beskonačnost, dok se naizgled isti segment druma ponavljao iznova i iznova. Kao u lošoj igrici, gde se svako malo pojavljuje isti kaktus, zatim znak i komad stene, automobil je plovio dok je kantri muzika sa neke lokalne radio stanice upotpunjavala doživljaj. Deo mog sna je, naravno, bio vezan i za sam automobil. Oduvek sam želeo da proživim to za volanom prave američke limuzine, nikako SUV-a kakvog su mi uvalili godinu dana ranije na Floridi. Stoga sam mesec dana unapred rezervisao rent-a-car kategoriju "full size sedan", odlučan da ni po koju cenu ne prihvatim nekakav krosover ili evropski automobil koji se u Americi smatra luksuzom, dok kod nas skuplja prašinu na placu polovnih vozila.

Nažalost, a iskren da budem i sasvim neočekivano, gangrena downsizing-a je zahvatila i poslednje uporište velikih V8 agregata, pa je moj Chevrolet Malibu ispod haube krio samo četiri cilindra, turbinu i bolno mnogo praznine u motornom prostoru kroz koji mi je suza kanula na asfalt. Spram toga se V6 zapremine 3.600 kubika iz Cadillac SUV-a u Majamiju činio aždajom. Da zlo bude veće, Chevy je došao sa CVT menjačem, meni najomraženijim izumom automobilske industrije, smišljenim isključivo da ubije svaku želju za sportskom vožnjom u čoveku. Ruku na srce, nikakvoj jurnjavi nije mesto na istorijskim segmentima Rute 66, valoviti drum koji drži pravac kilometrima je kao izmišljen za relaksaciju i oboren puls, a Malibu je tu svoj na svome. Beskrajno udoban i prostran, neumorno je plovio uz jedva čujno režanje motora. Podsetio me je na mog voljenog Mondea koji je na sličan način gutao neravnine, uspevajući da istovremeno bude izrazito upravljiv u krivinama.

A bilo ih je i ovde, na poslednjoj deonici uspona prema kanjonu, vijugave serpentine su se ređale jedna za drugom samo da bi na kraju pogled pukao na nešto što mogu da opišem jedino kao scenu sa neke druge planete. Smešten u okrugu Mohave i pod upravom indijanskog Hualapai plemena, zapadni rub Velikog kanjona je jedno od najneverovatnijih čuda prirode koja sam imao priliku da vidim u svom, ne tako kratkom i iskustvima relativno ispunjenom životu. Automobil sam, naravno, morao da ostavim izvan rezervata, a sav saobraćaj za posetioce se obavlja autobusima koji kruže između nekoliko važnih tačaka sa kojih puca panorama na litice i na samu reku Kolorado koja se jedva nazire u dubinama kanjona. Gotovo nigde nema ograde što celo iskustvo čini dodatno uzbudljivim, ali mi se dlanovi još uvek znoje od same pomisli na to kuda sam koračao i na provalije duboke i preko dva kilometra.

Novac koji potrošite tamo ide direktno indijanskom plemenu koje tu živi i čiji pripadnici su jedini zaposleni u turističkom centru, dok američka vlada i policija imaju vrlo malo upliva i kontrole. Hualapai narod time uspeva da održi zajednicu i svoje običaje, što mi je bilo posebno drago da vidim i iskusim. Ulaznica od oko 60 dolara koju sam unapred kupio preko interneta pokriva ulaz u rezervat i vožnje autobusima, ali sve ostalo se plaća i po mom mišljenju nije vredno dodatnog ceha. Sama šetnja po rubu i penjanje na vrhove sa kojih se pruža pogled koji oduzima dah su više nego dovoljni da se ovo iskustvo nikada ne zaboravi. Povratak iz ove divljine u Las Vegas je bio podjednako uzbudljiv, jer tih 200 kilometara razdaljine kriju pravu Ameriku, onakvu kakva zapravo jeste. Oduvek sam osećao da moram proživeti iskustvo pravog "dajnera", negde u sred ničega. Pritom, izmoren dugačkom šetnjom i šokiran cenama hrane u tamošnjem turističkom restoranu - mislio sam isključivo na američke palačinke sa jajima, slaninom, kobasicom, puterom, javorovim sirupom i uopšteno svime što su bili spremni da mi ponude.

Čim sam naišao na prvi autentični trošni restoran u polju kaktusa, negde na polovini puta ka Nevadi, potpisao sam se gumama u prašini i parkirao među starim kamionetima čiji su točkovi bili u nivou mog retrovizora. Dok se kadar spušta ka tlu, vrata automobila se otvaraju i jedna bela adidas patika se spušta na zemlju. Zatim, kao pravi kauboj upadam unutra, dok su pogledi prisutnih lokalaca koji sede ili stoje za šankom uprti u mene. Nijedan revolveraš koga su ikada imali prilike da ugledaju na vratima nije bio toliko zastrašujućeg izgleda kao ovaj Srbin koji je gladan prešao 18.000 koraka na kilometar i po nadmorske visine. Od pomisli da je hrana blizu ruke su mi drhtale i jedva sam pronašao put do praznog stola.

Krezava starija žena koja najverovatnije drži sačmaru ispod pulta mi je brzo prišla i primila porudžbinu, dok me je brka sa kaubojskim šeširom i pištoljom sa jedne, a mobilnim telefonom sa druge strane opasača posmatrao sa zanimanjem. Sat vremena kasnije se ispostavilo da je on vlasnik lokala i, dok sam sit i smiren izlazio uz reči pohvale na račun kvaliteta spremljene hrane, ispratio me je rečima "Bog te blagoslovio i srećan put!". Spram tog dana su ostalih nekoliko provedenih u Las Vegasu meni lično bili bledi i manje uzbudljivi i autentični. Ogromni bulevari prepuni neonskih reklama, megalomanske građevine sagrađene prosto jer su tako bili u mogućnosti, beskrajne kazino sale i miris marihuane svuda. Da sam korisnik opojnih droga, kockanja i prostitucije možda bih i o tome imao šta da kažem, ovako ću taj deo puta brzo zaboraviti.

Kao i prošli put na Floridi, utisak je da su sve razdaljine nestvarno velike, ulice široke i znaci vrlo deskriptivni. Chevroletom sam ukupno prešao oko 650 kilometara (400 milja), od čega samo u lokalu po Vegasu nekih 250. Ali, za razliku od Majamija, nisam imao prilike da se nagledam skupocenih egzotičnih automobila, već su ulice bile prepune ogromnih SUV-ova i kamioneta, prošarane tek ponekom korvetom ili mustangom. Moja pet metara duga limuzina je često delovala minijaturno i počinjem da razmišljam kako bi sledeći put trebalo iznajmiti neki podignuti Pick-up, pa da vidimo onda čiji je veći. Za razliku od prethodnog puta kada sam po povratku u Beograd plakao za volanom svog Koleosa tugujući za V6 motorom iz Kadilaka, sada sam ga zamalo prevrnuo, prebrzo ušavši u petlju autoputa, zaboravivši pritom na viši profil i težište SUV-a. Verovatno je doprinelo i to što sam zanesen i prepun utisaka sa Divljeg Zapada uživao u čarima menjača sa duplim kvačilom, dok je nesretni CVT iz Malibua delovao samo kao ružan san. A kad smo kod snova - jedan od najvećih mi se ostvario i jednog sam dečaka, koji je devedestih godina mogao samo da mašta o vožnji pustinjama Arizone, učinio beskrajno srećnim.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar