FLORIDA, SAD

Moji su se venčali u Kadilaku. Rođak sa sela je nekim čudom imao staru belu američku limuzinu i vozio ih je taj dan po celom gradu. Ja sam se mućkao kod majke u stomaku, još uvek u stanju ćelijske deobe, ali neki kosmički zapis je izgleda ostao za sva vremena. Dok sam odrastao Ameriku sam voleo koliko i zubara, ali filmovi kao što je Arizona Dream su mi budili želju da jednoga dana isprobam te njihove glomazne i preteške mašine. Bilo je nečega u tim lenjim automaticima sa nesrazmerno velikim atmosferskim motorima i mekanim ogibljenjem što me je privlačilo. Prilika mi se, očekivano, nije nikada ukazala, sve do pre mesec dana kada sam po prvi put u životu odleteo preko bare. Posao me je vodio u Orlando, ali je par dana u Majamiju pre toga zvučalo jako dobro, pogotovo ako se ta razdaljina premosti - Kadilakom! U želji za pravim američkim iskustvom rezervisao sam najveću limuzinu koju je rent-a-car imao u ponudi, model XTS, te sam radosno skakutao po aerodromskom parkingu tražeći ga pogledom. Pogled mi se, ipak, zaustavio na crnpurastom Migelu koji me je sumnjičavo posmatrao, da bi mi odmah zatim srušio sneška objašnjavajući mi na španskom kako XTS nije dostupan i da mogu umesto toga da preuzmem XT5 SUV. To nije bilo ono čemu sam se nadao, mada uzevši u obzir krosover maniju koju trenutno živimo - nisam se iznenadio. Seo sam za volan crnog automobila veličine mog Koleosa, očekujući slično neinspirativno iskustvo, ali sam se, na moju veliku radost, jako prevario. Vrlo brzo mi je po zvuku postalo jasno da "maleni" Kadilak ima više od četiri cilindra ispod haube, kao i da nema turbinu. Zapravo, bio je to motor iz nesuđenog mi XTS-a, V6 atmosferac zapremine 3.6 litara sa 310 divljih američkih konja. Zbog odlične zvučne izolacije, režanje je dolazilo negde iz dubine i postajalo je sve jasnije kako se kazaljka obrtomera bližila crvenoj zoni. To je sve veoma obećavalo. Pritom, sa jedva dve hiljade pređenih milja, bio je potpuno nov i utegnut, spreman da ga izvezem na bulevare Majamija i dam sebi oduška. Pejzaž je bio nestvaran. Visoki svetleći neboderi koji se ogledaju na vodenoj površini između centra grada i Majami Biča, ulica sa pet traka u svakom smeru nad kojom se nadvijaju palme... Na trenutak sam pomislio da sam nekako dospeo u GTA Vice City, ali sam se suzdržao da ne zgazim ljude na pešačkom prelazu, ponavljajući sebi kako neću dobiti poene za to. Svi automobili, među kojima je u svakom trenutku bilo i Lamborghinija i Ferrarija, kretali su se istom brzinom bez obzira na traku u kojoj se nalaze. Pažnju su mi privukli saobraćajni znaci, odnosno količina eksplicitnog teksta na njima. Natpisi kao što su "leva traka skreće levo", "kada je crveno svetlo stanite ovde", pa čak i "propusti" na obrnutom trouglu su sasvim uobičajeni i nalaze se svuda. Uslovna strelica za desno skretanje na semaforu ne postoji, već je uvek dozvoljeno skrenuti desno kada je crveno, dok STOP znak sa natpisom "all way" znači da niko nema prednost i da svi moraju stati, nakon čega jedni druge naizmenično propuštaju. Voleo bih da vidim kako bi na Balkanu tako nešto funkcionisalo i kako bi se naše hitne službe nosile sa posledicama takvih raskrsnica. Ophrvan tim nekim razlikama i koncentrišući se da ne zaradim pet policijskih zvezdica već prvo veče, nisam ni obratio pažnju na menjač koji je bešumno radio svoj posao, dok je osam stepeni prenosa stvaralo veštački osećaj lineranog ubrzanja. Iznenadilo me je da XT5, iako redizajniran 2020. godine, nema digitalnu komandnu tablu, pa mi je trebalo malo vremena da se naviknem na analogni brzinomer u miljama na sat, odnosno na to da 70 nije ok za po gradu. Niti van grada. Narednih nekoliko dana sam prešao Majami uzduž i popreko, konstantno balaveći po automobilima koje sam po prvi put u životu video izbliza. Kao da nije dovoljno što su obična vozila na ulici drugačija od onih na Starom Kontinentu, svuda su modeli sportskih marki Lamborghini, McLaren i Aston Martin, ali i luksuznih kao što su Rolls Royce i Bentley. Ipak, najduže sam se zadržao milujući domorodački Dodge Challenger Hellcat, od koga su morali da me fizički odvoje uz pomoć mnogo ubeđivanja, poluge i mašinske masti. Emotivno iscrpljen svime što sam video i doživeo jedva da sam ostao na nogama kada me je jedan naš sjajan momak, koji godinama živi tamo, odveo do radionice specijalizovane za multimilionske egzotične super-automobile. U pitanju je Curated, a radionica je neadekvatna imenica za upotrebiti, jer ljudi u svakom trenutku imaju između 30 i 40 vozila kod sebe, svako posebnije od prethodnog. Osim omanjeg frasa koji sam doživeo ugledavši Ferrari FXX sve je prošlo dobro jer je na moju žalost (a na njihovu sreću) bilo kasno uveče i mogao sam da balavim isključivo po staklima izloga. Ipak, to veče ću svakako pamtiti dok sam živ. Sutradan me je čekala nova etapa, trebalo je preći nekih 400 kilometara do Orlanda, a odluka koju sam morao doneti bila je da li ići autoputem i zašto ne. Vozeći kroz unutrašnjost Floride, pejzaž se polako menjao, a sa njim i sastav vozila na putu. Skupocene automobile zamenili su nezgrapno veliki Dodge RAM i Ford F250, od kojih su čak neki trošili i dizel - gorivo koga u Americi nema baš na svakoj benzinskoj stanici. Sedeći za volanom mog SUV-a srednje veličine i slušajući kantri muziku na lokalnom radiju, osećao sam se patuljasto dok su me preticali ti heavy-duty kamioneti, ostavljajući za sobom dimne zavese kojih bi se i Kostolac B postideo. Iako slabiji i manje žedan, XT5 ne radi na sunčevu energiju, te mi se ukazala prilika da proživim svoje prvo američka-pumpa-u-sred-ničega iskustvo. Osim što su svi zaposleni delovali da su međusobno u srodstvu sve drugo me je oduševilo, uključujući i činjenicu da me niko nije upucao pištoljem dok sam kupovao kesicu cimet rolnica. Posebno me je razgalio račun od 27 dolara za pola rezervoara benzina od 93 oktana, što ne treba da čudi jer se cena goriva kretala oko 3.15 dolara po galonu (3.8 litara). Izgleda da je sve ono uvođenje demokratije po Bliskom Istoku urodilo plodom. Iako sam u Orlandu imao manje slobodnog vremena za uznemiravanje vlasnika meni interesantnih automobila, ukazala mi se prilika da se dva ili tri puta odvezem u tridesetak kilometara udaljeno naselje koje kao da je izašlo iz "Očajnih domaćica", ograđeno, uz ulazak na kapiju i to isključivo na šifru. Šarene kuće, sve istog dizajna, travnjaci pod konac, nigde žive duše na ulicama. Tu i tamo poneka žena koja na vrhovima prstiju gura kolica za dete sa kojim razgovara šapatom. Psi ne laju, mačke ne mjauču. Upravo tu je odseo ostatak ekipe, a sa njima i dva Mustanga 5.0 V8 GT koje su iznajmili jer su tako bili u mogućnosti. Da li smo driftovali 3 puta uzastopno po kružnom toku tog takvog naselja, ubacivši Mustang u trkački mod sa ograničenom kontrolom stabilnosti? Možda. Da li stanovnici tog uspavanog naselja, gde je najveća zabava odlazak u kantri klub, još uvek prepričavaju kako su se ludi Srbi ponašali i da ih treba opet bombardovati? Sigurno. Po povratku u Beograd napravio sam početničku grešku i seo sam odmah u Koleos, umesto da par dana vozim rezervni auto i resetujem sopstvena očekivanja. Ovako, morao sam da prođem kroz negiranje, bes, pregovaranje i depresiju da bih na kraju prihvatio da auto nije neispravan, već da mu fale dva cilindra i 150 konja. Bez obzira što sam tokom ovog putovanja potvrdio samom sebi da ne bih mogao da živim u Americi, počeo sam da razmišljam koliko bi samo lepo bilo da se neko moje buduće unuče, još u svojoj embrionalnoj formi, vozi u dedinom Kadilaku.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar