NISSAN PRIMERA 1.6 LUXURY

Pre nekoliko dana sam se vratio sa proputovanja Grčkom, gde sam oživeo sećanja na vreme provedeno tamo, neka poznata mesta, mirise i čekanje konobara po 45 minuta. Ipak, nostalgija je udarila tamo gde sam se najmanje nadao i to kada sam ugledao svoju staru Nissan Primeru. Dobro, ne baš moju-moju, ali identičnu kao što je bila moja, iste opreme, iste boje, istog presmešnog dezena sedišta... Dok je kod nas u Beogradu veća šansa upasti u šaht nego naići na neku, u Atini i po Peloponezu su svuda i to ne one pokrivene prašinom i izduvanih guma, već očuvane i u svakodnevnoj upotrebi.

To ne bi trebalo previše da me čudi, Primera P11-144 je bila i ostala najpouzdaniji automobil koji sam imao sreću da posedujem i svetla tačka u mojoj dugogodišnjoj karijeri vozača ozloglašenih krntija na točkovima. U vreme kada se govori o propasti kompanije Nissan, spajanju sa Hondom kao slamci spasa i slično, osećam dužnost da podsetim ljude na to kakva su vozila silazila sa traka ovog japanskog proizvođača krajem devedesetih, a koja smo tako lako umeli da previdimo pretražujući oglase.

Primera P11, odnosno druga generacija ovog popularnog porodičnog automobila D segmenta, pojavila se davne 1996. godine i sa sobom donela ozbiljan inženjering ogibljenja, tada jedinstven u svojoj klasi. Nezavisni multilink napred i zavisni pozadi postarali su se da ovaj model dobije velike pohvale automobilske javnosti za ležanje na putu i upravljivost i nastavi tradiciju koju je započela originalna Primera P10 iz 1990. godine. Ja sam uvek neobično cenio porodične automobile koji se lepe za asfalt u krivini i Nissanova limuzina mi je stoga oduvek bila na radaru, tik uz Fordov Mondeo. Dok su nas ovde bombardovali, Nissan je bio vredan i u leto 1999. godine izašao sa restilizovanom varijantom koja je nosila oznaku P11-144 uz vidljive vizuelne razlike, obliji i moderniji dizajn. I dalje su bili dostupni limuzina, hečbek i karavan, uz novi motor od 1.800 kubika i stvari kao što su ksenon svetla i automatska klima. Meni se lično uvek više dopadala spoljašnjost originalnog modela, ali stavivši sve na papir ipak sam se odlučio za mlađu. Primeru, dakle, da ne bude zabune.

Bilo je to 2009. godine u Atini, moj SAAB 9-5 se konačno prodao, nakon što sam ga vratio u Beograd godinu dana ranije, gde je i presedeo u garaži. Naime, grčke vlasti su me obavestile kako kao rezident ne mogu upravljati vozilom na srpske tablice, niti to vozilo mogu da uvezem, jer je tada na snazi bila zabrana dizel vozila na Atici i Salonici. Ne znam da li ste ikada prodavali neregistrovanog SAAB-a sa motorom od 3.000 kubika, ako jeste - verovatno ga još uvek prodajete, a ako niste - recimo samo da je lakše prodati kamen u Hercegovini. Nepotrebno naglašavati, nisam dobio mnogo para za njega, ali je moj otac dobio mnogo sedih čekajući Godoa na Bubanj Potoku.

Kako je stari Hyundai Excel, koji sam u međuvremenu bio kupio i vozio, završio kao totalna šteta u sudaru samo mesec dana ranije, sve se namestilo da se novac uloži u sledećeg ljubimca. Taj ljubimac je, pogađate, bila Nissan Primera i to iz 1999. godine sa lažnih 98.000 kilometara, a pravih Boga pitaj koliko. Za tadašnjih 4.000 eura dobio sam metalik boju, alu felne, ksenon svetla, automatsku klimu i smešni natpis "Luxury" napisan fontom 90-tih. Konačno sam mogao da uživam u voznim karakteristikama ove japanske limuzine, ali nažalost ne i performansama. Avaj, ispod haube je bio najslabiji agregat u ponudi, astmatični 1.6-litarski benzinac atmosferac. Danas bi mi bilo nezamislivo da svakodnevno vozim tako letargičan automobil, ali tada mi je uzbuđenja u životu bilo i više nego dovoljno, pa su njegovih 105 stondiranih konja obavljali dovoljno dobar posao. Zapravo, vožnja je bila pravo uživanje svuda osim na autoputu. Lagan, upravljiv i ekonomičan po gradu - prešao je Atinu uzduž i popreko više stotina puta. Dovoljno kompaktan za uske ulice i nagužvane parkinge, a opet sasvim komotan za porodicu sa bebom, bio je prava mera za mene u tom trenutku. Česti izleti ka Maratonu i Nea Makri gde smo umeli da posećujemo plaže vikendom, prelazeći preko brda Pendeli, davali su priliku za donekle nadahnutu vožnju, ispresecanu mojim negodovanjem što neće da povuče. Primera se lepila za put čak i u najtežim okolnostima, ostajući uvek sigurna i predvidiva.

Putovanja za Beograd su, pak, bili druga priča. Svako preticanje je podrazumevalo ozbiljne psihičke pripreme, mnogo šaltanja i visoke obrtaje. Ako bih zaglavio iza kamiona, ne daj Bože na nekoj uzbrdici, obilazio bih ga kroz pola Makedonije i pola rezervoara goriva, dok mi iza blicaju i lepe se razni turbo-dizeli. Udobnost je, sa druge strane, bila na nivou i, generalno, cela ergonomija unutrašnjosti je nekako bila baš kako treba. To je bio automobil u izvornom smislu reči, radio je ono što se od njega očekivalo, bez frke, doduše sporo, dok je forma pratila funkciju, a ne obrnuto.

Ono što mi ipak najviše nedostaje vezano za moju Primeru je održavanje. Sećam se da je mali servis na svakih 10.000 kilometara u Atini koštao 55 (i slovima: pedeset i pet) eura, a da sam pored toga u automobil uložio ukupno 0 (i slovima: nula) evropskih kovanica. Znate kad kažu "ni sijalica mu nije pregorela"? E pa to je moje iskustvo sa Nissan Primerom P11-144 u toku skoro dve godine vlasništva i preko 30.000 pređenih kilometara. Tada mi je bilo vażno da automobil svako jutro upali i da mi ne spremi neko neprijatno i skupo iznenađenje koje bi od mene ponovo napravilo pešaka, a tu je Nissan objasnio.

Ni pre ni posle toga nisam imao priliku da posedujem toliko pouzdan automobil, štaviše o jadu sam se zabavio kroz svoje razne avanture, a pre svega kada su u pitanju Lancia Lybra i Rover 75. Iz razgovora sa drugim vlasnicima japanskih atmosferskih benzinaca sa lancem došao sam do zaključka da su upravo automobili sa takvim motorima najmanje kvarljivi i najzahvalniji za održavanje. Nažalost, danas toga gotovo da više nema u ponudi novih vozila, osim kod Mazde, a i to je pitanje trenutka kada će popustiti pred obrtnim momentom i ekonomičnošću modernih turbaka. Na kraju, ostaje mi žal što pri povratku u Srbiju nisam sa sobom dovukao i Primeru, mogla mi je uštedeti dosta živaca i novca u prvo vreme, mada bi moji mehaničari bankrotirali, dok su ovako svi podigli po sprat na kući. S obzirom na njen Euro2 motor to nikada nije ni bila opcija, ali sam siguran da je i dan danas neki Jorgo tera prašnjavim putevima Grčke, srećan što je pametno pazario, a ja ću se uvek okrenuti za svakom plavom sa kojom se mimoiđem. Primerom, ponovo naglašavam.

Automobil: NISSAN Primera Luxury
Motor: 1.6 MPI 105ks
Godište: 1999
Kupljen: 12/2009
Proveo kod mene: 20 meseci
Mojih kilometara: 33.000

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar