KAKO SAM IZABRAO SVOJ 14. AUTOMOBIL

Kratka horor priča: Pune četiri godine vozim jedan te isti automobil. Pa dokle bre, ima li kraja ovoj agoniji!? Označavam dane u kalendaru, urezujem crte ekserom po zidu i samopovređujem se žiletima čekajući da istekne finansiranje. Finansiranje koje je neki raniji ja izabrao kako bi sprečio sadašnjeg mene da proda nov auto posle samo godinu-dve, rizikujući brak, mentalno zdravlje i solventnost. Dobro odigrano, raniji ja, dobro odigrano... Ako ikada izmisle vremeplov, eto me kod tebe.

Elem, da ne bih bio zaludan, poslednje dve godine proveo sam, kako to Bog i nalaže, prateći tržište, gledajući youtube i okrećući se za svime na četiri točka što me je uživo mimoišlo. Bio sam odlučan da budućem sebi obezbedim najbolje što postoji za neki razuman novac, pri čemu je to nešto moralo da ispunjava čitav niz kriterijuma. Kriterijumi su, razume se, subjektivna stvar i svako ima svoje želje i potrebe, međutim koncept tegle o kojem sam ranije pisao važi i ovde. Ukratko, to znači da ne možeš da dobiješ sve u jednom automobilu, osim ako ne potrošiš izuzetno mnogo novca, a vrlo verovatno čak ni tada.

Kriterijum broj 1: Benzin

Deca su porasla, ne vozim ih više u dve igraonice, kod tri doktora i na četiri treninga nedeljno. To znači da prelazim do nekih 20.000 kilometara godišnje, što obesmišljava kupovinu dizela, pogotovo na današnjem tržištu novih automobila gde je ta vrsta pogona ugrožena vrsta pred istrebljenje. Zahtevnije održavanje, komplikovani izduvni sistemi i oko 10% skuplje gorivo jednostavno više nisu vredni tog dodatnog obrtnog momenta i manje potrošnje. Hibride ne volim, pogotovo Plug-In varijante gde, ako nemaš uslove ili želju da puniš bateriju redovno, završiš sa balastom od 300 kilograma u gepeku koji vuče neki slabašni motorčić. Električna vozila neću ni da komentarišem, neka mi se jave kada se ne budu samo-zapaljivali i kada im realan domet bude preko 1.000 kilometara.

Kriterijum broj 2: Snaga

Snagu smatram bezbedonosnom opremom. Možda neću voziti 250 na autobanu (a možda i hoću), ali želim da mi međuubrzanja budu takva da mogu bezbedno da preteknem, uključim se na magistralu, preletim pokretni most dok se otvara kao na filmu i slično. Koleosovih 160 konja je u 90% slučajeva bilo dovoljno, ali je tih 10% produbilo agoniju iščekivanja novog auta. Neki moj magični broj u glavi je bio 200 pastuva, a to je suzilo izbor značajno, posebno što živimo u eri daunsajzinga, trocilindričnih zujalica i apatičnih mild hibrida.

Kriterijum broj 3: Klirens

Vozeći Koleos prethodnih 48 meseci navikao sam se da bahato gazim preko manje-više svega, bez da me obuzme strah da ću nešto zakačiti, zaparati ili odvaliti. Postoji dobar razlog zašto sve više ljudi bira krosovere, jer jezu dok opkoračuješ odron na putu u niskom automobilu najbolje možeš uporediti sa onom koju muškarci osećaju kada preskaču bodljikavu žicu, ne znajući da li će sutradan biti evnusi i pevati u Horu Bečkih Dečaka. Dani kada sam strepeo od silaska sa trotoara, vožnje neasfaltiranim putem i parkiranja uz visok ivičnjak su daleko iza mene i nemam nameru da im se vraćam.

Kriterijum broj 4: Ležanje na putu

Meni lično veoma važna stavka koja je, nažalost, u direktnom sukobu sa prethodnom. Težište automobila se podiže zajedno sa klirensom, a fizika je neumoljiva. To je ujedno i moja najveća zamerka iskustvu vožnje SUV-a i razlog zbog koga sam odlučio da terenci nisu moja šoljica čaja. Koleos je pritom bio jedna od boljih izvedbi takve vrste vozila, poprilično je upravljiv i nikada me nije doveo u opasnost, ali to jednostavno nije bilo to. Kada god bi se u krivini nagnuo, kao Titanik u poslednjim scenama filma, ubio bi mi svaku želju za nadahnutom vožnjom, te bih ostatak puta vozio penzionerski.

Kriterijum broj 5: Rezervni točak

Automobile bez rezervog točka odavno ne uzimam obzir. Mora da bude dostupan makar "ćopavac", ne zanimaju me kompresori, pene za gumu, run-flat pneumatici i ostali gnusobni surogati koje auto industrija koristi da uštedi novac i smanji težinu vozila. Za četiri godine mi se četiri puta probušila guma, od toga sam dva puta sâm menjao točak i to me je spasilo. Dok mi u salonu automobila pričaju o tome kako ne mogu da mi ponude rezervni točak čak ni kao opciju, a sve zbog komponenti naprednog zvučnog ili ne daj Bože hibridnog sistema, ja sam već uveliko mislima u sledećem salonu.

Kada sve ovo posložimo zajedno, deluje da ne postoji ni jedan model na tržištu novih automobila koji bi ispunio sve želje Automanijaka. Medjutim, biće vam interesantno da čujete da su u užem izboru bili Cupra Formentor i nešto veći, noviji i skuplji Terramar koji se tek pojavio. Prvi je odličan u vožnji, ali tek za nijansu previše mali za moje potrebe, dok je drugi prave veličine ali preskup u snažnijoj varijanti koja mi je odgovarala. Razmatrao sam i Škodu Octaviu vRS Combi, model koji mnogi nazivaju "jedinim automobilom koji će vam ikada trebati". Beskrajno praktična, snažna i upravljiva, uz gomilu tehnologije po razumnoj ceni, Octavia je ostala druga pratilja na ovom konkursu - pre svega zbog klirensa, odnosno nepostojanja istog. Blago podignuta Scout varijanta ne postoji kod fejslifta, bar ne još uvek, a i slabija je od vRS, tako da sam odustao i od nje.

A onda sam se odlučio za test-voźnju Pežoa 408 GT. U taj model sam se zaljubio još 2023. kada se pojavio, međutim srce mi je ostalo slomljeno kada sam shvatio da su motori u ponudi primamljivi koliko i bezglutenski kolači sa šargarepom. Izbor se svodio na 1.2-litarski trocilindraš sa 130 konja i Plug-In Hibrid, stoga sam "četristoosmicu" otpisao i zaboravio na nju. A onda, pre nekih 6 meseci, dok sam bezbrižno listao ponudu novih vozila - ugledao sam je ponovo, ovoga puta sa sva četiri cilindra i bez brda litijuma u gepeku.

Klasični turbo benzinac, kakve više u Evropi ni ne nude, našao je put do Srbije kao zadnjice Starog Kontinenta gde ekološki propisi još uvek nisu zabrazdili u nadrealno. Da budem potpuno jasan - nisam ja protiv ekologije i udisanja kiseonika, samo mi je teško da pristanem na toliko besmislene kompromise radi uštede 15 grama CO2 na 100 kilometara. Pogotovo dok se svuda kopa prljavi i otrovni litijum, struja se pravi spaljivanjem ilovače, a svi oko nas se rokaju balističkim raketama sa mlaznim motorima. 408 sa 1.600 kubika i 215 konja je bio namenjen tržištu Ukrajine, ali je francuski proizvođač iz opšte-poznatih ralzoga morao da pronađe alternativnu destinaciju - još jednom dokazavši onu narodnu "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane".

Na ulazu u salon Auto Nena Stil dočekao me je prijatni gospodin koji mi je, nakon što sam se predstavio, dao ključeve test vozila i dopustio da sâm sa svojom porodicom isprobam auto do mile volje. A volje je itekako bilo, jer su svi bili uzbuđeni mogućnošću da baš ovaj neobični automobil postane naš. U pitanju je krosover-kupe, koji ima osobine i karavana i liftback limuzine, vrlo specifična kombinacija koja je mene kao kupca pogodila direktno u glavu. A onda, tu je i iskustvo u vožnji. Iznenađujuće sportski, uz konstantno dostupnu snagu i jasan osećaj na volanu, pritom udoban i staložen uz klirens od čak 19 centimetara. Pravih, ne onih kao kada se hvalimo u kafani.

Ne zna se ko je imao širi osmeh kada smo se vratili u salon i već tada sam znao da je to to. Ono što je usledilo može se jedino opisati kao najbolje iskustvo u kupovini vozila ikada, a kupovao sam ih vala dosta do sada. Ljubazna i profesionalna menadžerka prodaje, Gorana, potrudila se da izađe u susret svim našim zahtevima i konfigurisali smo Pežoa baš kako smo zamislili, uz obećani rok od samo tri meseca. I pre nego što su ta tri duga, preduga meseca istekla - 408 je stigao i ja sam, razumljivo, odmah odjurio da ga preuzmem. Gorana je obezbedila da mi Koleosa pričuvaju nekoliko dana bezbedno, iza njihove rampe, dok ne odlučim da dođem po njega. Žena jednostavno zna kako se radi posao i, generalno, mnogi auto saloni bi mogli dosta da nauče od nje i Auto Nene.

Mogao bih još dugo da pišem na ovu temu, ali već skoro dva sata nisam vozio Pežoa i počinjem da kriziram. Bilo kako bilo, izbor novog automobila nisam nikada olako shvatao, ali me je prethodnih četiri godine naučilo da neke kompromise nije vredno praviti, pogotovo kada je u pitanju manijak kao ja. Samo se nadam da neću dočekati da se, jednoga dana, otvori portal i iz njega izađe neki budući ja da mi nalupa šamare.

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar