NAPLATA ŠTETE OD OSIGURANJA

Hvala Bogu da nema povređenih. Dobro je da šteta nije velika. Sreća je što nisam ja kriv. Sve ostalo je nevažno i vrlo verovatno trivijalno, uigrani ples između servisa i osiguranja. A, onda, sa druge strane tu je i ta sitnica zvana stvarnost...

Kišica je rominjala dok sam se po 748. put ove godine spuštao prema Mostu na Adi. Muzika je bila lagana, nisam nigde žurio, uživao sam u čarima automatskih brisača svog, nepunih mesec dana starog, automobila. Polovinu desne trake kojom sam se kretao je zauzeo beli kombi, kome je jednostavno bilo lakše da tako stane uz magična "sva četiri" koji, valjda, sve saobraćajne propise čine ništavnim. Najverovatnije je istovarivao nešto, ne razmišljajući o tome kako to utiče na jutarnji špic tog sumornog petka.

Automobili iz moje trake su se, jedan po jedan, učešljavali sa ovima u levoj - koja je jedino bila slobodna. Kada je došao red na vozača ispred mene, umesto da uradi isto - on (kasnije se ispostavilo da je zapravo ona) je uradio jedinu logičnu stvar - naprosto je zakočio u mestu. U sekundi sam se razbudio i svom snagom nagazio papučicu kočnice, samo da bih sledećeg trenutka shvatio kako je asfalt jezivo klizav i da se ABS i EBD jedva bore sa novonastalom situacijom. Kao u crtanom filmu, stao sam na pola centimetra od vozila ispred sebe, međutim vozač automobila iza mene, očekivano, nije bio takve sreće. Činjenica da ja vozim potpuno nov i relativno veliki SUV, a on veoma mali FIAT star 20 godina mu definitivno nije išla u prilog. Recimo samo da sam, kako bismo procenili štetu, morao da siđem sa njegove haube. Gospođica, plastičnija od Opel Adama kojeg je vozila, a koja je bez ikakvog razloga zakočila i prouzrokovala ceo taj karambol, čak nije ni upitala da li su svi dobro. Izjavila je da kod nje nema štete i da žuri, a s obzirom da pravno gledano nije bila kriva ni za šta - preostalo nam je samo da ispratimo pogledom nju i njene aftermarket delove tela kako odlaze.

Nesrećni vozač Seićenta koji me je udario mi je prepustio odluku vezanu za dalje korake, a ja nikako nisam želeo da doprinosim haosu na beogradskim ulicama, te smo se dogovorili da ne zovemo policiju već da samo razmenimo brojeve telefona kako bismo kasnije popunili evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi. Da li je takvo postupanje pametno ili ne, zavisi od konkretnog slučaja. Meni je čovek delovao pošteno i ispostavilo se da sam dobro procenio. Neko drugi možda ne bi bio i tada bi ovaj tekst imao drugačiji epilog. Sa druge strane osiguravajuće kuće navodno traže izveštaj saobraćajne policije za sve štete preko 500 eura, dok policija neće da izađe na teren ako je šteta manja od 2000. Ko je kriv za tu šizofreniju, ja ne znam, niti znam kako prosečan čovek može da proceni kolika je tačno šteta. Meni je, recimo, delovalo da ceo njegov auto košta manje od 500 eura, a da je moja šteta minimalna i ograničena samo na oplatu branika. Kasnije se ispostavilo da se elastični odbojnik nakon udarca vratio u prvobitni položaj, skrivajući prave posledice, daleko veće i skuplje od toga. U svakom slučaju ja sam se odatle odvezao, sada-više-ne-tako-novim automobilom dalje prema mostu, gledajući u retrovizoru kako mučenik raščišćava ono što je ostalo od malenog FIAT-a.

Prvih par dana nakon toga stvari su se odvijale manje ili više onako kako sam očekivao. Vozač drugog automobila se javio, poslao sliku svoje polise osiguranja, izdatu od strane Globosa i dogovorili smo dan kada ćemo otići da prijavimo štetu. U međuvremenu sam preuzeo na sebe da popunim taj evropski obrazac, koji u principu predstavlja sporazum između učesnika u saobraćajnoj nezgodi o tome šta se dogodilo i ko preuzima krivicu na sebe. Izveštaj je zapravo izuzetno opsežan i uključuje detaljnu skicu saobraćajne situacije i položaja vozila, a od podataka jedino nisam morao da unesem koju osnovnu školu je završila sestra od tetke vozača B. Prvo neprijatno iznenađenje sam doživeo u trenutku kada sam shvatio da Globos osiguranje, sa sedištem na Novom Beogradu, ne vrši procenu štete tu, već negde u Kotežu. Nevoljno sam se kroz beogardsku gužvu iscimao skroz do tamo samo da bih shvatio da je moj, mukotrpno popunjavani i u Pikaso stilu iscrtavani, evropski obrazac samo delić papirologije. Pritom, potrebna su dva primerka originalno potpisana, a ja sam imao jedan koji sam već potpisao i koji stoga nije mogao biti iskopiran... Sat vremena sam proveo u maloj i zagušljivoj kancelariji popunjavajući najrazličitije obrasce koji su mi se svi činili istim, unoseći svoje, ali i podatke drugog vozača iznova i iznova, uz malu ili nikakvu pomoć prisutnih zaposlenih.

Nakon što mi je ruka utrnula od prekomernog upravljanja hemijskom olovkom, izuzetno neljubazne službenice Globos osiguranja, sa noktima koji svojom dužinom prkose zakonima fizike, su mi saopštile da šteta neće moći da bude zavedena, jer se automobil vodi na firmu, a ne na mene. Iako posedujem ovlašćenje za upravljanje vozilom, to nije dovoljno, jer ne posedujem i ovlašćenje za prijavu štete nad istim. Dobro, pomislih, to možda zapravo i ima smisla u Kafkinom sistemu u kome živimo. Na moje insistiranje su vozilo ipak slikali, uz napomenu da neće poslati zapisnik dok im se ne pošalje gorepomenuto ovlašćenje.



Vraćajući se iz Koteža imao sam vremena za par telefonskih poziva, tako da je ovlašćenje bilo na njihovom stolu pre nego što sam se parkirao ispred kuće. Ubrzo je stigao i zapisnik sa kojim je trebalo otići u izabrani servis na defektažu. To je bilo lako - pomislio sam i gadno sam se prevario. Ono što je usledilo se najbliže može predstaviti hronologijom događaja po danima, pa zato da počnemo:

Dan minus prvi - defektaža
Dovezao sam se rano ujutru u AK Kompresor, mesto gde je automobil i kupljen samo par sedmica pre toga, kako bih povećao šanse da se taj proces što pre završi. Rečeno mi je da, na osnovu zapisnika Globos osiguranja (kolutanje očima), zadnji branik nije za zamenu već za popravku, što po mišljenju servisa nema nikakvog smisla jer je auto potpuno nov, a branik izlomljen i probušen. Srećom, nije bilo potrebno da procenitelj izlazi na teren, pa sam vozilo istog dana preuzeo uz informaciju da postoji šteta i na limariji ispod branika. Delove će poručiti i pozvati me da zakažemo termin za popravku. Pri povratku odatle primetio sam da levi migavac trepće mnogo brže, kao da je sijalica pregorela, što bi stvarno bio podvig s obzirom da su sve sijalice LED tipa. Ispostavilo se da su u ovlašćenom sevisu zaboravili da povežu ceo levi sklop zadnjeg svetla i pustili me tako da idem kući i sam to povezujem po kiši i hladnoći.

Dan nulti - predaja vozila
Nakon dve nedelje bez poziva iz AK Kompresora, pozvao sam ja, samo da bih saznao da su delovi stigli i da mogu da zakažem termin. Zašto me nisu pozvali sami, to niko nije znao da mi objasni. Saopšteno mi je da će popravka trajati 5 do 7 dana, jer im je radionica u Pančevu. Dobro, pomislio sam, bar imaju odvojenu radionicu sa komorom, valjda će makar pogoditi boju. Gađao sam ponedeljak ujutru da ostavim auto kako bih maksimizovao šanse da ne zakačim vikend. Ha! Kakav sam samo optimista bio!

Dan prvi - poricanje
Ja u stvari nisam bez auta, sigurno je tu na parkingu ispred zgrade, mogu kad god hoću da odem do njega i da se odvezem gde god hoću, samo neću.

Dan drugi - bes
Odlaganje obaveza, rad od kuće i beskrajni video pozivi sa ljudima sa kojima bih inače pio kafu i raki'icu u kancelariji. U afektu tražim kontakt one iste rent-a-car agencije da opet uzmem neki nesrećni Clio i premostim narednih par dana.

Dan treći - pregovaranje
Batalio sam rent-a-car jer ne mogu to opet da preživljavam, zovem AK Kompresor, pitam kada će biti gotovo, da li će se ubrzati stvari ako ja odem po auto u Pančevo. Oni kažu da će javiti čim auto bude spreman, novi delovi se farbaju u boju vozila, a za to treba vremena.

Dan četvrti - depresija
Ne mogu sina da odvezem na trening, ne mogu ćerku da odvezem na rođendan, ne mogu ženu da odvezem u nabavku. Svi smo stoga u stanu, istovremeno, sve vreme. Sedim bezvoljno na kauču i listam slike svog, nepune dve nedelje starog, automobila. Već danima se nisam istuširao, mada to već nema veze sa ovom situacijom - ne tuširam se ni inače.

Dan peti - prihvatanje
Opet zovem Kompresor, saznajem da od tri dela koji su stigli iz Francuske jedan ne paše jer je greškom poslat onaj za model pre redizajna. Uboli Francuzi 67%, od koga je - mnogo je. Novi deo se, naravno, čeka još dve nedelje i oni su razmišljali da sklope sve to polu-popravljeno i tako mi vrate auto da makar imam šta da vozim do tada. Ali avaj, Globos osiguranje im nije dostavilo garantno pismo (šta god to bilo), tako da ni to ne mogu da učine, nego da sačekam sledeću nedelju pa će da mi jave. Spuštam slušalicu i otvaram oglase: Automobili do 2.000 eura, Beograd i okolina.

. . .

Dan deveti - kulminacija
Niko me, naravno, ne zove - pa zato zovem ja njih. Oni ne znaju šta da rade, osiguranje ih ignoriše, pa ako bih mogao ja da kontaktiram Globos i vidim šta se dešava. Ne bude mi teško, tražim broj Globos osiguranja na internetu i u tom procesu vidim da imaju 3.4 zvezice na Guglu i 1.7 zvezdica na Fejsu, od mogućih 5 i to mi ne uliva preveliku nadu. Dobijam kontakt centar gde mi kažu da oni nemaju informacije o štetama, ali mi daju 4 različita broja na koje mogu da se informišem. Zovem prvi - niko se ne javlja. Zovem drugi - niko se ne javlja. Zovem treći - javlja se žena koja mi nezainteresovano kaže da treba da pozovem "likvidacije" (sa čim se u tom trenutku poprilično slažem) i daje mi opet jedan od onih brojeva na koji se niko ne javlja. Još uvek intimno u sebi razmatrajući opciju likvidacije, stisnutih zuba je upozoravam da to nije dobar broj. Nevoljno mi daje sad neki peti po redu, pa zovem i njega. Javlja se nezainteresovana žena broj dva koja, na osnovu broja štete, zaključuje da AK Kompresor neće od njih ni dobiti to garantno pismo. Na moje pitanje "Zašto?", prebacuje me kod neke sedme osobe kojoj sve ponovo moram da prepričavam. U pitanju je muškarac, najverovatnije zaposlen u pravnoj službi, koji mi se obraća uz neobjašnjivo visok nivo ničim-izazvane arogancije. Arogancije čoveka kome žena već neko vreme nije dala (ali nekom drugom jeste). Informiše me kako oni ne izdaju garantna pisma (opet, šta god to bilo) AK Kompresoru i da će u potpunosti prekinuti svoj odnos sa njima, o čemu će stranke biti obaveštene. Na moje pitanje zašto ja kao oštećena strana ispaštam zbog privatnih problema koje imaju sa tom kućom, a koja je ipak ovlašćeni distributer i serviser nekoliko poznatih automobilskih marki, on to negira i prebacuje priču na to kako ja nisam dao instrukcije da se plati servisu, već firmi koja je vlasnik vozila. Ja ga suočavam sa činjenicama da je to laž, jer i u dokumentima stoji da se isplata vrši servisu, na šta on spinuje da ja imam samo ovlašćenje za upravljanje vozilom i prijavu štete, a ne i ono za raspolaganje imovinom firme, te da nemam prava da dajem instrukcije (koje je prvo rekao da nisam ni dao). Na moje insistiranje da završimo taj mučan razgovor i da nas dvojica nikada više ne razgovaramo, te da je meni jedino važno da oni štetu isplate - on, glasom čoveka koji mi velikodušno čini uslugu, potvrđuje da će novac sutradan leći na račun firme.

Dan deseti - razrešenje
Osvanuo je i taj jubilarni deseti pešački dan, ali još važnije - sa njim su osvanule i pare od osiguranja na računu firme. Brže bolje smo prebacili sredstva AK Kompresoru čiji zaposleni su me ažurno pozvali samo par minuta kasnije da preuzmem vozilo - što mi je još jednom potvrdilo da se sve vreme čekalo na osiguranje i da sam se bespotrebno ljutio na servis. Doduše, donji deo branika je i dalje oštećen, čeka se na prave delove jer je Reno u haosu usled selidbe magacina u Francuskoj, tako su mi bar rekli. Ne bi me čudilo da je zapravo neki Fransoa prosuo 2dl šardonea po narudžbenici noć ranije, ali sve je to nebitno kad znam da će se sve to rešiti u 2-3 sata, onda kada delovi konačno doputuju. I tako, mesec dana nakon defektaže i punih 54 dana nakon udesa, automobil je skoro-pa-vraćen u prvobitno stanje. I dok sam po ko zna koji put u poslednje dve nedelje čekao Car:Go, koji mi niko neće refundirati, baš kao ni vreme ni živce, imao sam prilike da razmišljam o svemu što se dogodilo, ali i da izvučem neke pouke iz svega toga. Osim one očigledne, a to je da Globos osiguranje treba izbegavati u širokom luku, shvatio sam i da, nažalost, u ovakvim okolnostima sve radi isključivo na gurku, odnosno da je na čoveku samom da zove i vrši pritisak, kako bi povećao šansu za pozitivan ishod u oviru iste kalendarske godine.



Ali najvažnije od svega što me je ovaj nemili događaj naučio je svakako to da je često upravo vozač automobila koji vas je udaro ponajmanje problematična karika u celoj priči. Potpuno je pogrešno i kontraproduktivno svoju frustraciju i bes iskaljivati na njemu jer, na kraju krajeva, svakome može da se desi i propust i nepažnja i sponzoruša koja nasuprot svakoj logici gazi po kočnici umesto po gasu. Bog sveti zna šta bi ostalo od Seićenta, samo da su nam pozicije bile zamenjene. A ukoliko izaberete pribranost i razumevanje, bes koji ste tom prilikom uštedeli će vam svakako dobro doći kasnije, kada preko raznih službi i call-centara, na jedvite jade progurate svoj put sve do "likvidacije".

NAPOMENA: Polja obeležena zvezdicom (*) su obavezna. Slanjem komentara potvrđujete da ste pročitali i da prihvatate uslove korišćenja našeg portala.

Pošaljite komentar